Širom Vojvodine
O kadgodašnjim bunarima
Nekadašnji život na salašu bio je nezamisliv bez određenih pomoćnih prostorija (mala ili litnja kujna), mjesta za odlaganje hrane za stoku (čardak ili ambar), prostora za čuvanje josaga (košara, kokošinjac, svinjak). Budući da na salašima nije bilo vodovoda i struje, život na njemu nije bio moguć bez bunara. Osim što su bili izvor vode za piće, kuhanje te održavanje higijene, imali su i ulogu svojevrsnih hladnjaka. Svoja sjećanja o bunaru s nama je podijelio Ivan Stipić Braco, koji je rođen na jednom đurđinskom salašu gdje i danas živi i na kojem je danas u životu i bunar uz koji je odrastao.
Bunar s »jakom žilom«
Ivan Stipić Braco rođen je u Đurđinu na salašu napravljenom 1881. godine, na njemu je odrastao, a i danas živi, sada već 73 godine.
»Tu su rođeni i moj otac, i dida, pradida, otkad su došli Hrvati ovo imanje nije minjalo prizime, minjale su se samo generacije, al je uvik osto u porodici. Tu sam sad sa suprugom Amalijom. Ovaj salaš je napravljen 1881. kad je tatin stric rođen. Onda je tatin otac, pošto mu se rodio prvi sin, napravio ovaj salaš, a stariji je bio malo dalje. A ekonomski dio avlije, košare i sve pomoćne zgrade su bili još stariji«, kaže on, dodajući da je bio sedmo dijete u obitelji i da se, što se tiče poslova, znao red.
»Sve se moralo ispoštivat, svako jutro kad ustaneš znaš šta se mora, koje su čije obaveze. Salašari su uvik morali znat svoj poso, šta ko mož odradit, svaki je imo poso prilagođen svom uzrastu. Moja srića je bila da sam sedmi, bio je još jedan mlađi brat, tako da su stariji išli s tatom radit, a nas dvojca smo ostajali s mamom.«
Kao i svaki salaš, i njihov je imao bunar i to je jedino mjesto na koje djeca nisu smjela ići.
»Moralo se radit, al na bunar mi dica nismo smili ić zato što je to ipak bilo teško a i da ne bi slučajno upali iako je svaki bunar imo svoj rovaš. Bunar je uvik bio u avliji, kad se kopo gledalo se izmed ekonomski zgrada di će bit najbolje, najbliže. Ne znam kad je iskopan, al bio je tu kad sam se rodio. Imo je, kako naši znaju kazat, jaku žilu, tj. imo je puno dobre vode. Kad su komšije kuvale gra, u njevoj vodi se nije tio skuvat pa su dolazili na naš bunar rad vode jel se u njoj skuvo«, prisjeća se Ivan Stipić.
Dubina, sastavni dijelovi, namjena...
Što se tiče dubine bunara na đurđinskom salašu, Ivan Stipić kaže da je do vode bilo oko pet do šest metara, a znalo je biti pet metara vode u bunaru.
»Vodu smo vukli na đermi, a kad je '61.-'62. prokopan kanal Krivaja, voda je sašla za dva metera pa je tata moro produžit lanac na đermi. Bilo je i bunara brez đermi, pa se voda uzimala tako da baciš kabo na štrangi, zagrabi se voda i povučeš ga napolje. Al tako je teže vadit vodu, pogotovo što je tribalo puno zbog josaga. Naše komšije su imale slabiju đermu pa je s druge strane na drvetu isto bila jedna štranga da bude lakše kad se vuče voda napolje. Bilo je i ko je imo čigu nad bunarom, tj. valjak na koji se namotava lanac. A bilo je i da je čiga na tri stupa i kroz tu čigu iđe štranga s kablom. A tamo di je bila bliže voda, npr. u Tavankutu, Mirgešu, samo je kabo bio zavezan za štrangu i on bi se ubacio u vodu, a ima di se voda mogla dovatit i rukom pa se samo zagrabila. Svaki bunar je imo svoj rovaš visine oko meter, meter i po«, opisuje Ivan dijelove bunara nastavljajući priču o drugim njegovim namjenama:
»Osim za piće, voda iz bunara se koristila i za lađenje lubenica. Kad se ujtru oberu, pobacale bi se u bunar, iako smo imali podrum, al u njemu su se bolje oladile. Onda se posli uzme košar, potopi se i izvučeš je finu ladnu. Ladilo se u njemu i pivo, vino, a i kad se pripravilo puno mesa i ostalo ga još za dan-dva, metnilo bi se u lonac i spuštilo u bunar do iznad vode.«
Ne sjeća se slučajeva da je netko od ljudi ili djece upao u bunar, ali »josag bome jeste«.
»Jednom prilikom dolazimo kući posli nastave brat i ja s konjima iz sela. Kad smo stali na kapiju, oko bunara puno ljudi. Šta se desilo? Došle su krave pit vode i jedna je povijala junicu koja je tila priskočit rovaš. Pridnjicom je priskočila al zadnjicom je pala u vodu. Imali smo dugačke listve, spuštili su i jel ne bi mogla dugo plivat, a bilo je puno vode, onda još kanal nije bio iskopan. Komšija je smio sać doli, spuštili su ga na jednoj štrangi i on je svezo nju oko rogova pa su je povukli, pa je svezo oko grudnog koša. Izvukli su njega, a kad su izvukli kravu, nije mogla dočekat da poskidaje to s nje već je oma pobigla. Onda jedno nedilju dana nismo mogli pit vodu iz bunara, bila je zamućena. A ona posli, kako je bunar pa alov pored njega, kad sve piju, uvik je došla na kraju pit vode. Bilo je i da kad smo vukli vodu i kad je kabo došo bliže, iz njeg izleti morkača.«
Bunar, koji je sačuvan, Stipićevi ne koriste više od 30 godina, ali u njemu i sada ima vode koja naravno nije za piće. No, Ivan vjeruje da kada bi se izvukla, došla bi druga koja bi kao i nekadašnja bila fina i ledena.
U akciji kopanja bunara
Ivan Stipić je početkom '70-ih sudjelovao u kopanju bunara kod susjeda.
»Nas četvero je to radilo. Došo je i jedan majstor iz Mišićeva, stariji čovik koji je stvarno bio čvrst i odradio je najveći poso. Kopo je s čimegod što se zove makara, to je na četri noge i ima velik valjak na kojem je vrengija koja iđe doli i gori. Ima dva hajtova, tako smo to zvali, i dvojca to okreću jel je kabo tako velik da s njim mož izvadit oko 100 kg zemlje. Kad se odredilo di će se kopat bunar (nije se znalo di su te žile najbolje doli, već smo ga kopali di je bilo najjednostavnije), on je uzo jedan kočić, uzicu od dva metera i napravio krug. Onda je to iskopo u dubinu od meter i 80 cm. Onda je na po ciglje iziđo zid do ravne zemlje pa je nastavio kopat, a dalje nije ziđo jel je tamo već žuta zemlja koja se ne izmrzava, ne otpada, a ciglje su da se zemlja ne bi sravnjavala. Kopo je ašovom i lopatom, u kabo baco zemlju, a mi smo kabo vukli napolje i praznili ga. Četvrti dan kad je došo, ko iskusan majstor je ocinio da više ne triba kopat jel smo došli do vode, iako mi nismo vidili nikaku vodu. Onda je od dasaka napravio, kako je on to zvao, kadu. To je bilo ko bure od jelovi dasaka, prečnika dva metera. Iznutra su bile štafne, bilo je to četri kruga ko na buretu što ima spolja da se ne raspada, a ovo je bilo iznutra. Kad je on to sastavio i iskovo, uzo je pilu i pripilo na četri strane. Mi gledamo – sad zašto je to uradio, a on kaže da to ne mož drukčije spuštit. Sašo je doli, mi smo mu spuštili te komade i on je to doli ponovo zakovo. Znači, bilo je četri prstena unutri od štafni, a štafne su široke tako da ciglju kad metne da je to ta širina. Spuštali smo mu ciglje, on je to slago, ziđo, da bi ona polagano išla doli u taj pisak i zemlju. Kroz tu kadu ciglja i daske neće dat pisku da uđe u bazen bunara. To je tako radio sve dok nije skroz sve sašlo dva metera, tj. do mista di je voda počela izvirat. To je moralo bit za jedan dan gotovo, jel voda će se nalit i neće moć završit. Sutradan kad smo očli stvarno je bunar bio pun vode. E sad triba iziđat ono di je ovo formiro da još ako voda išla doli-gori da ne spada zemlja. Kad je to iziđo, bunar je bio gotov«, opisao nam je Ivan detaljno kako su onda kopali bunar, dodavši da se danas bunari više ne kopaju već se buše strojevima, a onaj koji sada koriste dubok je 32 metra.
Budući da smo bili u Đurđinu, osim što smo našeg sugovornika fotografirali kod njegovog starog bunara, podrazumijevalo se da odemo i do bunara s đermom iza đurđinske crkve. Onda smo i saznali da to nije pravi bunar.
»Tamo je samo dignuta đerma i napravljen bunar, al je samo tako postavljen. Kad je to rađeno, upravitelj župe je bio vlč. Lazar Ivan Krmpotić, ja sam kazo da imamo još majstora i da ga iskopamo, al to na kraju nije urađeno. Ima nuz crkvu kopani bunar i u njem vode, al uz đermu ga nema«.
Ipak smo naš razgovor završili »s ričima pod đermom« kod crkve sv. Josipa Radnika, a Ivan Stipić Braco je svoja prisjećanja završio rečenicom »Drago mi je što sam tu rođen, što sam tu odraso i što sam tu osto. Da mož ponovo, ništa ne bi minjo«.
I. Petrekanić Sič
