Širom Vojvodine
Uporna i složna obitelj
Poljoprivredno gospodarstvo obitelji Zetović u Monoštoru nalik je nekadašnjim tipičnim seoskim gospodarstvima kada se u jednom poljoprivrednom kućanstvu vodilo računa da dvorište bude puno peradi i stoke, a na njivama zasijano sve što je potrebno za njihovu prehranu. Razlika je jedino u tome što je dvorište puno poljoprivrednih strojeva bez kojih se danas ne može zamisliti kvalitetna obrada zemlje.
U istom kućanstvu uz suprugu Katarinu i djecu Gabrijela (12), Mihaela (8) i Rafaela (4) s njima su i Zoranovi roditelji Marija i Marin.
»Iz obitelji sam koja se bavila poljoprivredom, pa sam taj posao nastavio i ja. Po struci sam poljoprivredni mehaničar i bilo je više ponuda za posao, ali sam odlučio ostati na svome i baviti se stočarskom i ratarskom proizvodnjom«, kaže Zoran.
Proizvodnja na 45 jutara
Poljoprivredno gospodarstvo Zoran je registrirao prije 14 godina. Bilo je teško jer je praktički, kako kaže, krenuo od nule. Danas je već priča drugačija.
»Obradjujem 45 jutara zemlje od čega je velika većina u vlasništvu, a manji dio u zakupu. Imamo tri traktora, dvije prikolice za prijevoz i jednu za prijevoz i rasipanje stajskog gnojiva, mali sustav za navodnjavanje, te većinu ostalih priključnih strojeva potrebnih za rad u poljoprivredi. Traktori i strojevi, osim nekoliko manjih, prilično su stari. Želja mi je kupiti nove traktore i prikolice, što bi svakako olakšalo rad. Sada je sve na otvorenom, pa bi trebalo osigurati i natkriveni prostor. Ponekad razmišljam i kako bi jedan mali kombajn dobro došao, no jasno mi je da ovo razmišljanje nije realno s obzirom na to koliko zemlje obrađujem, a uslužnog rada je sve manje, pa se takvo ulaganje ne može isplatiti«, kaže Zoran.
To što se danas u ratarstvu može opstati samo uz obradu puno zemlje razlog je što se ovaj monoštrski poljoprivrednik počeo baviti i stočarstvom. Odabirom kultura koje sije Zoran spretno uvezuje ove dvije svoje proizvodnje.
»Sijemo ono što možemo iskoristiti za ishranu stoke i peradi: kukuruz, pšenicu, soju, tritikale, ječam, lucerku, naravno uz poštovanje pravila plodoreda«, priča naš sugovornik koji ovakvim načinom rada uspijeva u potpunosti osigurati prehranu stoke i peradi.
Ono što skine s njiva skladišti kod kuće, a ako nema dovoljno kapaciteta neizbježno je davanje na uslužno skladištenje što košta, pa je uz obnovu strojeva jedna od Zoranovih želja i podizanje većih i suvremenijih skladišta od onih koje ima sada.
Kupcima na usluzi
Okosnicu stočarske proizvodnje čini uzgoj svinja, od prasadi do tovljenika. U oborima je sedam krmača koje godišnje oprase stotinjak prasadi koje Zoran tovi do 100-120 kilograma, što su tovljenici I. klase. Zoran ih prodaje na veliko poznatom kupcu.
»Mogu se svinje prodati u selu i na komad, jer mali broj kućanstava drži svinje. Za one koje hoće napraviti samo suhomesnate proizvode ili imati osigurane zalihe mesa tovim svinje i po narudžbi. Te svinje idu težinom i preko 150 kilograma. Poznato je da meso težih svinja ima veću kvalitetu kad se koriste za proizvodnju kobasice i kulena«, pojašnjava Zoran i dodaje da je sve veća potražnja upravo za takvim tovljenicima.
Zetovići drže i krave. Za sada tri. Toliko je i teladi koja su stavljena u tov i kada dostignu oko 500 kilograma bit će spremni za prodaju. Muža i proizvodnja sira, uz brigu o kućanstvu, djeci, starima posao je supruge Katarine.
»Moja je muža, pravljenje sira. Uz mijeko i sir, skorup i surutku uspijevamo prodati. Većinu toga prodamo tako što mušterijama nosimo na kućni prag. Ovaj posao dnevno mi oduzme, četiri-pet sati. Ukoliko je Zoran na njivi ili je zauzet nekim drugim poslom, moram očistiti štalu i nahraniti krave«, kaže Katarina.
Uz svinje i krave u dvorištu ove obitelji je i perad: kokoške raznih vrsta (brame, kaporke, australog), biserke, plovke, kredle. Tu su i kavezi s kunićima i golubarnik. Zoran i Katarina kažu da im u poslu veliku pomoć pruža stariji sin Rafael. Iako ima samo 12 godina, za njega nema tajni za većinu poslova u dvorištu. Golubarnik i zečinjak njegovo su carstvo, ali zna i hoće priskočiti u pomoć u svakom poslu.
»Posebno volim golubove. Ima ih tridesetak, od pertlija, poštara, gušana pa do srbijanaca. Ako me pitate što ću raditi u kad odrastem, bez razmišljanja mogu reći da se želim baviti poljoprivredom kao i moji roditelji«, kaže Rafael, naslućujući naše pitanje.
Hodajuću kroz domaćinstvo Zetovića na svakom koraku će vas, kao u svakoj paorskoj kući, pratiti budno oko ili lavež psa čuvara, u korak će vam se često zaplesti dosadni mačak, povremeno će se čuti mukanje krava ili groktanje svinje, kukurikanje i kokodakanje ili siktanje tromog patka. Na kraju Zoran i Katarina ističu da njihov život nije lak, nekad im cijeli dan nije dosta da završe sve poslove, no sami su svoji gazde i u slozi sve stignu. Hrane se zdravo, djeca odrastaju u prirodi, jedino im fali nešto »malo« novih strojeva, staja, skladišnog i natkrivenog prostora. Kratko rečeno: imaju mnogo, ali da bi im život i posao bili lakši fali »malo« svega.
Željko Šeremešić
