Širom Vojvodine
Zimski radovi i prela
Kad su prošli božićni blagdani, divanilo se ko će i kad ići na prelo. Ako je u kući bila nova snaja, onda je svekrova opremala i slala na prelo njenoj mami, jel se znalo da je tamo jedva čekaju i da će se okupit kod mame i druge ćeri i snaje, al i tete, strine i ujne, da čuju kako joj je u novoj kući, kaki su joj svekrova i svekar, šta ima novo u preteljskoj familiji i komšiluku. Kad se snaja s prela vratila kući, onda su njima dolazili gosti. Tete, ujne, strine i ćeri koje su udajom iz kuće očle, dolazile su na prelo da bi vidile šta ima novo u salašu i oće l bit beba u ovoj godini. Kad su dolazili prelaši, cila se kuća uzbuni. Dica su morala spavat na daščicama, popriko i u zapećku. Majka je davala krevet gostima, pa spavala na klupici, niko od veće dice spavalo je s didom, a mlade u čistoj sobi da su se mogle izdivanit sa sestrama jel snajama.
Ranom zorom su ložili peć, pa metnili krumpira i bundeva da se ispeku. Taj dan se peć ložila bar dva puta. Za ručak su narizali smrznite slanine i kobasice, pečeni krumpir, pa sira i kajmaka. Posli ručka reduše su odlazile u pokućar spremat šta će se za užnu kuvat, a gošće se laćale svoji ručni radova. Ako je mlada došla s malim ditetom, onda baš i nije mogla veliko radit već je sidila, dadiljala dite i divanila. Kad su muškarci namirili josag, ulazili su unutra jel su se u pokućaru kartali i pomalo dirali balon s vinom koji je bio ispod astala da im se nađe pri ruki. Dica su se sigrala doli pod daščicama na rastrtoj opakliji, a ona veća malo bi utekla i napolje, na snigu se grudvat i valjat, dok ne ozebu. Za užnu je bila: krumpirača jel kaki pivčiji paprikaš, kupusa s mesom jel čorba, pa iz nje meso i sosa od višanja ili paradajke. Majke su lipo otezale tisto za prisnac i bundevaru, jel misili kaku debelu gibanicu s makom i orasima. Posli užne opet su radile svoje donete »ručne radove«, uspavljivale malu dicu i tio raspredale o svemu i svačemu. Napravile su prikid poslu tek kad je reduša donela zdilu s dvi-tri fele dunca, da bi se okripili i koštali kaki im je dunc.
Kad se smračilo, a ljudi napolju poradili, molili su Boga, a onda upalili sviću da večeraju i opet svako na svoj poso. Radili su, šalili se, svašta divanili, pa i zapivali. Ako je na prelu bila koja od stariji tetaka jel strina, navalile su na novu mladu da im piva, da joj čuju glasa. Brzo su svi privatili pismu, pa se salaš orio od veselja i dobrog vina. Prela su trajala sve do početka prolićni radova.
Kad dođe »Marin«, kogod iz kuće je išo u crkvu svetit sviću. Mladi su u domu, u Nenadiću, uvik na Marin jel Blaža, držali igranku i čajanku. Za čajanku mladi su se dogovorili ko će šta radit i donet. Skupili su po salaši astale i klupe, doneli su šporet i velike lonce u kojima su kuvali čaj od lipe i kamilice. U jedan su sipali ruma, a u drugi cidili limuna i u bokalima posluživali. Na taci su služili pecivo zapakovano u salvete. Divojke su bile lipo opravite, a nosile su pripasane bile, šlingovane pregače. Na svetog Blaža su išli u crkvu, u varoš na podgrljavanje. Posli Marina završio se i raspust, te su se sirota dica u gumenim čizmama probijala kroz visoki snig u njivama, prilazili su smrznite bare idući do škule.
Nisu salašarska dica, sve do šezdeseti godina prošlog vika, imala prigodnu opravu za zimu, pa su se smrznita i mokra često vraćala kući. Ženskoj dici su oblačili porketcku jel čojanu aljinu pa cveter, a priko njeg vunenu maramu svezanu natrag »unakrst«, pa na glavu suknenu maramu, čorape sa štrupandlama, više kolina, vunene zokne u gumene čizme i hajd! A derani su nosili šubaru na glavi, cajgove čakšire, cveter i pršnjačić jel debeli vuneni prusluk, čorape u čizme i eto. Bila su to zdrava i jaka dica. Na »Debeli četvrtak«, prid poklade, majka je misila debelu gibanicu s orasima i makom, dida je moro svezat ljuljačku na bagrem jel or, već di je bilo zgodnije. Ako je vrime bilo zdravo rđavo, pado snig jel duvo vitrina, onda je moro ljuljačku vezat u šupi, samo da se dica za poklade ljuljaju. Stariji muškarci su nediljom i svecom, ako nisu imali goste, išli u komšiluk na divan i kartanje, a i žene su išle s njima. Dica su se svaki dan sigrala, dok je bilo lipog vrimena, napolju, a unutri kad je bilo zdravo ladno. Unutri su se: lekali, pucetali, pa i kartali da bi se skoro uvik i posvađali pa nadurili i razišli se prije reda. Sutradan su već opet bili zajedno, ko da ništa nije ni bilo.
O kartanju bi se moglo tušta divanit, jel je u salašima bilo zdravo malo kuća di nije bio bar jedan zagriženi »kartaš«. Bio je to kome pravi porok. Kogod od gazda znao je zdravo tušta novaca utuć na kartu. Kadgod bi se koji s pijace svratio med kartaše, pa za čas planu – jel prasici što je prodo jel koji džak kuruza, a kod kuće nek čekaju novce. Bilo je u Nenadiću i salašima nikoliko baš aktivni kartaša koji su se kartali priko cile godine i to na veliko, a ne samo zimi kad se ne radi, iz zabave. Taki su znali u belaj uvuć i druge, a onda kad se navade, sačuvaj Bože. Kod kuće je žena cilu noć čekala i štrepila da će joj čovik potrošit sve što ima, pa i uzajmit, samo da se pokaže, a što je tribalo dici obuća jel odića, to ne misli. Kad su dobivali, onda nastave jel bi još, a kad su gubili, onda su tili vratit, pa tako po cilu noć, a kadgod i sutradan do podne. Bio je to u kojoj kući velik gri. I salaški učitelj je volio kartu, pa kad zanoći i ostane u zoru u kartanju, a dica su došla u škulu a njega nema, onda je učiteljica slala curice da ga zovu. Kad nije došo, učiteljica ga je zaminila da dica ne prave »vašar« jel ne dođe, ne daj Bože, inšpektor u kontrolu. No, bilo je i po salašima i onog zabavnog kartanja, brez novaca, uz šale i smij. Neritko su se i žene znale ostavit ručni radova, pa se s ljudima malo kartat da im pokažu kako mogu bit bolje od nji.
Iz knjige Katarine Firanj Garavi salaši
