Ovca više nije »tri novca«

01.09.2023

Mirko Tumbas sa svojim bratom Ivanom peta su generacija (s mamine strane) čobana na Čikeriji, zaseoku smještenom između Mirgeša i Tavankuta. U ovom mjestu na krajnjem sjeveru Bačke i obližnjim naseljima nekad je bilo blizu dvadeset »ozbiljnih« čobana, a njih dvojica su vrlo vjerojatno ostali jedini na spomenutom području koji, prije svega zbog očuvanja tradicije i poštovanja prema svojim precima, i dalje drže i čuvaju ovce. Uz to, otkako su se poženili (sredinom '80-ih), bave se i govedarstvom. Počeli su s dva ženska teleta koja su dobili kao svadbeni dar, a danas, zahvaljujući isključivo vlastitom trudu, radu i istrajnosti, imaju oko 270 goveda (oko 90 krava, te bikova i junadi).

»Čoban i vaspitač ne mož bit svako«

Mirko, rođeni Čikerijanac, živi sa svojom četveročlanom obitelji na salašu na kojem je živio i sa svojim roditeljima i bratom od 1974. godine. Ovaj je salaš počeo graditi njegov otac 1971. godine i posljednji je na Čikeriji pravljen od nabijanice.

»Tu smo doselili '74., a dotleg smo stali isto tu na Čikeriji kod tatini roditelja. Ovo je bila mamina zemlja pa ga je tata tu opravio zbog ovaca, jel tu doli ima pašnjak. Tu smo živili, radili zajedno (mama je umrla prija dvi godine, tata prija 12) i radimo do dana današnjeg. Držanje ovaca je tradicija s mamine strane, čobani su bili i dida, pradida, čukundida..., brat i ja smo peta generacija čobana. Kad se mama udala, dobila je od svog oca u miraz sedam ovaca i od nji su tata i mama počeli polagano. Kadgod je ode na Čikeriji i okolini bilo 15-20 ozbiljni čobana, što ja pamtim i mislim da smo mi ostali još jedni jedini s ove strane Subotice«, kaže Tumbas.

On i brat imaju oko 450 ovaca, a jaganjcima, dodaje, ne zna se broj. Kada stigne, ovce čuva na strnjištima, a uglavnom ih pušta na ograđenu ledinu (22 jutra) iza salaša. Nekad su ih čuvali dva puta na dan – 3-4 sata prije i 3-4 sata poslije podne, a sad većinom samo popodne.

Svojedobno su držali ovce rase cigaja, koje su muzili, a sada imaju virtembeg ovce, koje na daju mlijeko.

»Sad i nema kome da se muze. Digod do devedest koje godine smo imali sve cigaju i nismo znali šta ćemo s mlikom. Počeli smo nosit na otkup, dogovorili se s Mlikarom da će primit mliko i jedamput – ne mož. Pa ajde daćemo ga po cinu kravljeg, samo da ga ne prolijemo. Kažu – ajd mož. E, kad su mirili masnoću, pošto je velika masnoća, nisu više ni to tili, pa se valjalo manit ovaca, crne ovce prodat i kupit druge. Kadgod je mama po 150-200 litara kiselne svakog petka i nedilje nosila na subotičku Mličnu pecu«, priča Mirko, dodajući kako je nekad ovca bila »tri novca« – vuna, mlijeko i jagnje, a danas je nažalost samo jagnje.

»Mliko ne triba nikom, vuna nam tri godine stoji bačena, nikom ni džabe da je odnese. Evo sad ću vam kazat jedan podatak. Kad sam '84. godine došo iz vojske, tata i mama su imali oko 170 ovaca, ošišali su te ovce, pridali vunu u subotičku Jugokožu, dobili 24 miliona ondašnji dinara. Priko Majšanskog mosta je bila prodavnica poljoprivredni mašina, nova Tehnostroj prikolica slovenska, evo i danas je tu, koštala je 19 miliona. A sad za 500 ovaca ne možem kupit ni gumu. Sad ovce držim samo zbog tog što smo navikli i gotovo«, navodi on ističući kako ovcu ne može držati svatko, a ni čoban ne može bit svatko. »Kažu – čoban i vaspitač ne mož bit svako. Da je ovcu lako držat, svaka bi je kuća držala. I veterinari kažu da je ovca štogod specifičnije neg krava. Ne možeš ti bit čoban a da ništa ne znaš. Ko ovi današnji čobani, ti drže ovce zbog subvencije, uuu oni će dobit sedam iljada, zamisli ti, samo ćeš mu metit da ide. Ta kako ne bi! Većina što su sad počeli su se pomanjivali tog. Ne možem ja to objasnit, to se kroz život nauči, ko i sve. Ja sam 62, još i dan-danas se učim. Ovcu da raniš, ona će pojist sama sebe u rani, znači, ovca je korisna ako se čuva. Prošle godine skupa rana, nije je bilo, nema tu onda vajde. Kad se sve poplaća – selekcioneri, veterinari, poljoprivredna savetodavna služba, za svaku ovcu koja se ojagnji piše se po pet-šest stavki, triba broj tetovir ovce, broj oca, ušna markica, žensko, muško, datum kad se rodilo jagnje. Triba ga pratit ko dite. A sve da bi dobio tu subvenciju, kad je dobiješ.«

Svakodnevna briga i o govedima

Uz veliki broj ovaca, Mirko i Ivan Tumbas drže i oko 270 goveda, a počeli su s dva teleta.

»S govedama smo počeli kad smo se poženili, brat se oženio '85, a ja '88. Ja sam dobio žensko tele od ujaka u svadbeni poklon, a tata je dao bratovljevom deranu, ko unuku, žensko tele. I od ta dva ženska teleta smo polagano skupili ovo što imamo danas. Puno nji ne viruje, al to je živa istina. Što se žensko otelilo smo ostavljali a muško smo tovili i prodavali. Ništa nismo kupovali. Kupovali smo samo zemlju, kad smo i kako mogli jel 90-i godina si mogo imat najviše maksim (oko 18 jutara) zemlje. Ima izmuzište za 12 krava, al je postavljeno za šest. Imamo bazen za mliko od 2.200 litara i svaki drugi dan dođe cisterna. Bude i po hiljadu litara mlika na dan, a ima kad bude i više. Telad ne prodajemo, štogod ostavimo za podmladak, a ostalo tovimo i prodajemo meso klanicama. Nemamo određenu klanicu već iđe po principu 'kad ko donese novce'. Damo onom ko ima novce da plati, jel ne mož danas nikom virovat. Isto je tako i s jaganjcima«, navodi Mirko i opisuje nam svoj radni dan, a radni im je svaki dan u tjednu.

»Jedino nediljom gledamo malo odmorit, al stoku triba i onda naranit. Ustajem u 15 do 5, pomognem spremit krave za mužu. Imam tu dva čovika koji pomažu i rade šta triba. Nema kod nas da jedan završi pa sidne, pomognemo jedni drugima pa da sidnemo svi zajedno. S poslom ima kad završimo i u ponoć, a ima kad i ne spavam noćom, jel triba presovat ditelnu. Mi noćom presujemo da sačuvamo lišće da se ne samelje. I brat i ja imamo sina i ćer, a muška dica nam isto pomažu – moj sin Nikola i bratov sin Marijan, a kad zatriba pomogne i moja žena Marina. Prija smo mi, dok su bila dica mala, rukama muzili i nosili mliko u Mirgeš u otkupnu stanicu. Ustajali smo u pet sati ujtru pomuzit da stignemo uradit sve do 7 dok dica ne pođu na autobus zbog škule.«

Hranu osiguravaju sa svoje te sa zemlje koju su dobili od države po pravu prečeg zakupa.

»Zemlju smo dobili na Madarašu čak i druga je pod Žednikom, tako da imamo 20 koji kilometar do nje. Imamo stajnjak, a daleko nam je vuć ga na tu zemlju. A subvenciju, eto kad dobijemo. Ne mož ta krava čekat december misec da ja njoj spremim ranu jel bilo šta. Od pritpošle godine ja sam je čak dobio u martu, a brat u maju. Znači, dvi godine čekaš, a sad nismo dobili ni dinar ni za šta, ni za ovce, ni za krave, ni za pridatu junad, ni jagnjad, ništa. Ja sam dobio devet iljada po hektaru što su obećali, a ni brat ni zet nisu dobili. Umatičena krava dobije 20-25 iljada dinara, a na ovcu je subvencija 7 iljada i 2 iljade za jagnje ako dobiješ potvrdu da je prišo priko klanice. Sve je dosta komplikovano i danas je to za seljaka jako veliko opterećenje.«

Kad se sve sabere i oduzme, s poslovima kojima se bave, obitelj Tumbas je na »pozitivnoj nuli«.

»Živimo, luksuza nema, nije sjajno, ali niko nam ne naređiva, snalazimo se. Nema tu neke zarade, dok sve poplaćaš, račune, gorivo, mehanizaciju, popravke, registracije, ostaje da se preživi. Nije svaka godina bila ko ova da nismo dobili što smo uložili, zbog cine. Sto kila veštačkog đubriva je prošle jeseni bilo 14 iljada, a sto kila ječma 1.400 dinara. Znači, jedna tona ječma za sto kila đubriva. Lani, kad je bila Čikerijada (25. 6.) potuče nas led, a posli došla velika suša. Al kad bi krećo sve ponovo, mislim da se ne bi minjo. Svoji smo na svome, u svojoj smo avliji, puno nji pita šta ne selimo. Di da selim, di ja ovo možem odnet? Dicu nisam posebno odgajo da ovo vole, jednostavno su tako rođeni. Imam unuku od dvi godine i ona kad dođe prvo kaže: Dida, beeee. Voli ovcu i sve oko nje, to joj je valdar u genima. Ima u tom štogod. Ne možeš na silu ništa«, zaključuje svoju priču Mirko Tumbas.

I. Petrekanić Sič