Širom Vojvodine

Neuništiva starina

Na natjecanju u kuhanju ribljeg paprikaša Alasi i bećari, održanom 9. rujna u Monoštoru u organizaciji KUDH-a Bodrog, među dvadesetak kotlića bio je i jedan nešto drukčiji od ostalih, u kojem je svoj riblji specijalitet pripremala ekipa Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini. U toj ekipi bio je i Ivan Piuković, vlasnik spomenutog kotlića, preciznije rečeno kotla, koji već više desetljeća pripada njegovoj obitelji. Nekada se u kotlovima nije kuhao paprikaš, što ne znači da ne može dobro ispasti pripremljen u njima, a o tome čemu su služili nekad pa i sad razgovarali smo s Ivanovim ocem, velikim poznavateljem i čuvarom običaja bunjevačkih Hrvata Grgom Piukovićem.

Naslijeđeni i kupljeni

Dolaskom u obiteljski dom Grge Piukovića i njegove supruge Dominike u dvorištu nas je »dočekalo« četiri kotla poredanih oko katlanke, pripremljenih za slikovanje. Na dnu katlanke ostala je gar, što znači da je na njoj skoro nešto kuhano. Smjestili smo u nju najveći kotao, da vidimo kako to izgleda »u paru« i moj domaćin započeo je priču:

»Tu ima jedan veći i jedan manji bakarni koto, i tu je jedan bakrač u kojem se sad kuvo riblji paprikaš u Monoštoru. Ovaj četvrti je liveni gvozdeni tučov. Skoro svi salašari su imali te bakarne kotlove koji su se uglavnom koristili za kuvanje pekmeza, paradičke i to na katlanki u koju bi se ložilo svašta. Kotlovi su se mećali samo na katlanku, nikako na šporelj jel su bili teški za njeg. Ja ne znam da se u njima topila mast, možda ju je kogod u njima topio za žmare ako nisu imali u čemu drugom. Ali nije baš bilo dobro to radit u bakarnom, jel je mast znala povuć niki ukus. Mast se uglavnom topila u tučovu, to je gvozdeni sud i težak je ko grom, jel u kalaisanom sudu.«

U razgovoru nam se pridružila supruga Dominika, ponosno ističući kako je najveći bakarni kotao donesen iz njene familije Kujundžić.

»Kad sam se udala i kad smo došli ode u varoš, moja majka Etela Kujundžić je kazala da ga nosim i da ga više ni ne vraćam, jel tamo on više nikom ne triba. Živili smo na salašu u Maloj Bosni i koristili smo taj koto redovno.«

Manji bakarni kotao Grgi je dala njegova mater Mara Piuković.

»Gvozdeni tučov sam kupio, dugo sam trago za tim i na kraju sam ga slučajno našo na otpadu i platio za njeg iljadu dinara. Bila je 30 dinara kila, a on je imo 30 kila«, kaže on, dodajući kako su bakarni kotlovi jako izdržljivi, »neće progorit, ne probuše se, njima nema groba«.

Kotao kao bojler

U kotlovima se grijala i voda za kupanje i pranje.

»Bili su za to i niki limeni kotlovi, koji nisu tako teški ko gvozdeni. U njima se topila i mast ko nije imo tučove, a bakarni su se koristili i kad je tribalo 'pod košulje' grijat vodu«, naveo je Grgo, na što je uslijedilo moje pitanje: »Kako mislite 'pod košulje grijat vodu'? Metne se voda u koto i digod nad njom iđu košulje?«

Nakon što se nasmijao, uslijedio je odgovor:

»'Pod košulje grijat vodu' znači kad se voda grijala za sve što se tribalo prat. Ne samo košulje, al to se tako kazlo. To nije bilo podiljeno da su se prale samo košulje jel samo donji veš, već sve što je pokupilo crnež, što skineš sa sebe, pa i krevetnina. Sve je to išlo u veliko kopano drveno korto pa se pralo bilim sapunom i praljom. Pantalone je slabo ko prao, a svečano ruvo se nikad nije pralo. Kako je sašiveno, kupljeno, tako je očlo u grob. Pralo se samo ono što se vidilo da se isprljalo«, ispričao je Grgo Piuković interesantnu priču o pranju rublja, koju smo, iako su nam glavna tema bila kotlovi, željeli prenijeti.

Danas se u obitelji Grge Piukovića najveći bakarni kotao svake godine koristi za kuhanje pekmeza od šljiva.

»Metnu se šljive u koto koji se stavi na katlanku i samo se mišaju, bez dodavanja vode. Kako se griju šljive, tako one puštaju čorbu i baš se zna razridit, tako da uštrapa sve živo. Ove godine smo imali tako dobre šljive da je pekmez oma bio gust i vrlo lako se skuvalo. Pekmez od zardelija ne kuvamo u kotlu, već u velikoj laboški na šporelju«, navodi Grgo.

Na koncu je uslijedilo pitanje postoji li posebna metoda za čišćenje, tj. pranje kotla.

»To se uzme čutak slame, pokupi se gar, pogotovo od čutaka je bila najbolja. Metne se gar u koto i so tim čutkom se žulja. Ako triba, onda se prija čišćenja koto pokiseli, metne se na vruću katlanku i to samo od sebe popušti pa se posli žulja s gari«, pojasnio je Grgo, dodajući kako se kotlovi nisu držali u kuhinji već u »špajcu, komari il na tavanu«.

I. Petrekanić Sič