Širom Vojvodine
Šezdeset zajedničkih godina Marka i Đule Tonković
Prije 10 godina u Hrvatskoj riječi objavili smo čestitku za 50. godišnjicu braka Mirku (1936.) i Julijani (1941.) Tonković, poznatijima kao Marko i Đula, sa željom da se u boljem zdravlju nađemo za 10 godina na novome slavlju. Upravo to se i dogodilo 16. rujna kada su Marko i Đula proslavili 60. godišnjicu braka. Kako i priliči, slavlje je započeto svetom misom u Aleksandrovu u župi Marije Majke Crkve, gdje su skupa s ostalim jubilarcima zahvalili Bogu za sve što je bilo, ali i za ono što još dolazi. Nakon svete mise, skupa s rodbinom, slavlje je nastavljeno u restoranu Dukat s ansamblom Hajo, a čak se i đuvegija uhvatio u kolo. Dan poslije slavlja, s »mladenacima« smo razgovarali o njihovim životima, lijepim trenutcima, ali i poteškoćama koje su imali tijekom 60 godina braka.
Iako je proslava bila u rujnu, datum kada su se Marko i Đula uzeli (vjenčali) bio je 9. lipnja 1963. godine, nakon tri godine zabavljanja.
Upoznavanje
Prvi put su se vidjeli kod Đuline tete i tetka, a Marku su oni bili stric i strina. Razlog njihovog susreta bio je disnotor (kolinje), iako Đula provotno nije došla u varoš kod tete, već u svoju kuću, a Marko je bio pozvan na disnotor. Prisjeća se Đula kako im je to bio prvi susret.
»Jedared sam bila s mojim stricom i strinom u Spartaku, još se nisam ni divojčila, a on došo pa pita oće l me puštit da odem s njima u kafanu. Oni su mu kazali da mož, al samo ako ću s njima otić i doć. Onda je moj stric Pere pito ko je taj momak, ja kazala da je bać Lukin sin, a on je bać Luku poznavo sa stanice, jel su često s Gabrića išli vozom u varoš. Eto tako smo se onda nas dvoje spojili, pa je to išlo i došlo dokle jeste«, govori nam Đula, a Marko se nadovezuje: »Mi smo se tako upoznali u Zanatskoj komori i ostali zajedno. U to vrime je tamo bio samo naš svit, a mladi je bilo surija! Bili su u dva reda stoci naokolo; ko nije igro, taj je sidio. Dva brata Cvijana su držali Zanatsku komoru, Bartul i Antuš (Gabrić) su najviše svirali tamo, a i Dade. Znalo se, kad će vrime bliže ponoći, uvik se izvikalo kad će bit sledeća zabava, pa su se oko jedan sat posli ponoći počeli razilazit, do dva je bio fajront. Prija se nije toliko pilo, cure su pile kruškovac, al samo jedan uglavnom. To piće se pilo cilo veče, ne daj Bože da su se cure opile ko što se radi u današnje vrime. Sad cure više piju i puše nego muški, to se prosto nije moglo zamislit kadgod«.
Svatovi
Oboje se prisjećaju kako su svatovi izgledali kada su se oni vjenčali: svatko je imao kod svoje kuće šatru u avliji, bilo je gledača, pođana, tortara.
»Prija su svatovi trajali dva dana, a sad jedva izdrže do ponoći jel jedan sat posli ponoći. Drugčije se svit veseli, svi digod žure. Kadgod nisi mogo ni pomislit da će se svatovi počet razilazit posli okrećanja snaše. Ko nije dočeko ručak u svatovi, kazalo se da taj nije zadovoljan kako mu je bilo i išla je pripovitka o tom. Ručak se služio oko pola četri poslipodne sutradan, pa se posli tog lagano krećalo kući. Niko od nas nije bio ni umoran, ni sanjav, a radili smo po tri dana prija svatova da se sve pripravi kako triba. Kad smo se mi vinčali, svatovi su bili nediljom, posli se tek počelo pravit i subotom. Čini mi se da su i ovi mobilni telefoni pokvarili veselje ljudima, svi samo gledaju u nji, ne divane, samo side jedno pored drugi i ćute«, priča nam Đula i nastavlja: »Naši svatovi su izgledali ovako: imali smo i jedni i drugi priko sto pedeset gostivi, bili su veliki svatovi pod šatrom, svaki na svom salašu. Markovi su bili kod nas na užni, a moja braća, s dvi sestre od ujice koje su bile ko drugarice, su doneli tortu i ostali kod nji na večeri. Na užni kod nas su bili kum Naco i Beba, stari svat nije ni došo, dva njegova druga i on, pa su posli očli s užne. Tad su svatovi zajedno došli rad snaše, koju su kadgod đuvegijini drugovi izveli iz kuće, nije je đuvegija iznosio. Zafale se roditeljima i kažu da vode snašu u drugu kuću. Đuvegija nije salazio s kola, nije se bilo dobro ni okrenit, kazalo se ako se okrene, onda će otić natrag! Na dan kad smo se vinčali vrime je bilo lipo, sunčano, nije bio zdravo velik pra. Kadgod, ako je bio zdravo velik pra, onda su morali snašu umit prija nego što je ušla u svatove kad su išli rad nje«.
Zajednički život
Kad su se vjenčali, stanovali su na Markovom salašu iza Gabrića, kod Šimokovog križa. Bavili su se se poljoprivredom i stočarstvom. Markovi roditelji su 1966. godine otišli u grad, do tada su živjeli svi skupa na salašu.
»Više puti sam se pokadgod složila s Markovim tatom nego s Markom! Život je bio teži, sve se radilo ručno, skupljala se ogrizina za loženje, ručno se pralo, namirivo se josag, voda se vukla s bunara, na katlanki se voda grijala, nije imala otkaleg isteć iz slavine. Zimi se znalo desit da se mokra ruka zalipi za lanac od đerme, toliko je ladno znalo bit. Marko je radio na njivi, nije ni znao šta se di nalazi u kući. Onda je bila veća razlika u muškim i ženskim poslovima«, nastavlja Đula.
Pred Materice 1977. u subotu poslijepodne počinje njihov život u varoši.
»Tata su umrli u oktobru 1977., pa su mama ostali sami. Mi smo se dotleg već selili lagano, prinosili smo stvari malo-pomalo, Marko je dono i četri krave, oni su znali da ćemo mi prić vamo, stalno su nas i nagovarali na to. Tako da eto, od 1977. smo mi došli vamo. Ostalo je još svinja na salašu, komšija Miladin i Nesto su bili tamo, već sam onda i kola imo. U početku nije bilo traktora, sve sam radio s konjima. Oro s konjima, sadio s konjima, plugovo s konjima, sve je bilo rađeno drugačije, drugačija je bila poljoprivreda onda. Prvi ferguson 539 sam kupio 1972. u Kikindi, pet i po vagona kuruza je košto, a 1988. godine je počela već inflacija, pa sam isto ferguson 539 kupio za vagon i po kuruza. Rakovicu sam kupio 1979. godine, prikolicu Kikindu isto, dotiro sam i iz Čantavira. Onda nije bilo kredita, odeš, kupiš i dotiraš. Mi u životu nijedared nismo uzimali kredit. Sad je prosto takmičenje ko će imat veću mašinu, a i manje mašine urade šta triba«, govori nam Marko.
Na pitanje je li moguće rezimirati toliko godina života i dati savjet mlađima, Marko nam je odgovorio:
»Sve ove godine živimo zajedno, ko virnici; bilo je svakaki bolesti, operacija, al eto uspili smo doživit i 60 godina braka. Nismo imali dice, al smo zato odgojili dicu od moje rođene sestre koja je mlada umrla. Mladima bi samo dao jedan s'vit: triba bit smiren, imat poštovanja jedno prema drugom, triba bit kršćanin. Uvik bude malo pripirke u životu, al to sve mož divanom i dogovorom razrišit. Uvik sam bio trizan, nikad me žena nije vidila pijanog, i to je bitno u životu, triba čovik imat dostojanstvo«.
Na isto pitanje Đula nam je rekla:
»Triba pokadgod ćutit i slagat se. To je recep za brak, popuštat jedno drugom. Nema tog da ‘neću više trpit’. Ako smo se i posvađali, oma sam se vratila natrag i pomirili smo se. Ne mož čovik stalno bit u pravu, mora se i to privatit«.
Marko Tonković je čitav život uz Crkvu, uz hrvatsku zajednicu, jedan je od osnivača Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini.
»Od početka sam član DSHV-a, nosio sam propagandni materijal svudan, na Bikovo, na Čantavirski put, noćom sam lipio plakate s Lozanom koji mi je pomago. Ti prvi dana stranka je bila u krizi, nikad nije bilo novaca, pa smo svi mi pogamali stranki s novcima, borili smo se da opstanemo, moro se čut naš glas! Radili smo promocije stranke po svim selima, gospodin Ante Skenderović, koji je bio zastupnik u parlamentu je stalno išo s nama. Bio sam mlađi, imo sam više snage, sad je već drugačije vrime«, govori Marko.
Svoj doprinos su dali i župi, te su ugledni članovi župne zajednice.
»Bio sam crkveni otac, tog sad nema više, tako sam osto kao poslidnji upisani. Pomažem našoj župi od kako sam došo u Šandor. Platio sam i jednu klupu kad se crkva pravila. Naši traktori i prikolice su se uvik tirale kad je bilo šta tribalo pomoć, uradit, spremit... Uvik smo bili tu spremni da pomognemo, nikad nisam dinara uzo od župe. Sve što se radilo na Bunariću uvik je naša obitelj pomogla, imam i jednu postaju na Bunariću što sam platio. Dao sam novaca da se opravi terasa sad na župi, kupio sam kutiju za gas kad je tribalo za dičiji vrtić. Gledamo da pomognemo koliko god možemo«, zaključuje Marko Tonković.
Ivan Ušumović / Foto: Andrej Imrić
