Arhiv tekstova
Sekulić o salašima
O salašima i životu salašara do sad su toliki pisali, ko na priliku: P. Pekić, I. Frankl, L. Stipić, L. Čurčić, I Iványi, M. Erdeljanović, B. Ćupurdija i drugi. Ante Sekulić je u knjigi: »Narodni život i običaji bačkih Bunjevaca«, u poglavlju VII. Svagdašnji život, najtemeljnije opiso poljodilstvo i nastambe. Sekulić je u život očo iz salaša, u se je upio salašarski život Bunjevaca i tim šta je uočio dopunio je pisanja ljudi koji su prija njeg pisali o salašima. On je nuz pisanje o životu Bunjevaca opiso izgled čeljadskog salaša i gospodarski zgrada i protumačio zašto njim je baš taki bio najpodesniji.
U tom radu Sekulić piše da su u vrime ekstenzivnog poljodilstva zemljodilci istirali živinu na pašu u atove (zajedničke pašnjake) čim se otopio snig, vrimenom je to bilo na Đurđev (sv. Juraj 23. IV), a tamo je ostala do prid zimu, do Mijolja (Mihael, Gabriel i Rafael 29. IX), el dok je bilo podesno vrime za napasivanje živine (životinja). Za zimovanje živine onda još nisu pravili staje već su podizali krilo, koje su napravili od pletera (opčet) iz trske. Da ga živina ne pokvari nuz njeg su s unutrašnje strane iskopali jendek kojim su je spričili da se ne žulja o ogradu. Po Sekuliću rič krilo je od riči da su tako zakriljivali živinu od vitra i nevrimena. Dok su živinu odranjivali u atovima nisu imali kuružne (kukuruzovina) i slame, pa živina priko zime nije pravila đubre (gnojiva), zato su ji napasivali na dilu zemlje koju ostavili pod ugar (neobrađenu), zaparložili je, a u napasivanju živina je potorila. Kad su živinu vratili sa ispaše iz atova višak su prodali, a za to je uvik bilo kupaca iz varoši. Kupovali su je henteši (kasapi, mesari), cincari (henteš za ovčije meso), trgovci, a i druga čeljad da zapate više živine, el da svoju zamine boljom. Tako je bilo sve dok atove nisu počeli pritvarat u oranice.
ZVANIČNI PODACI: Iz tušta kojekaki godišnji izveštaja iz onog vrimena, odabro sam izveštaj, iz kojeg po feli (vrsti) i broju živine mož vidit kaku su i koliko živine odranjivali zemljodilci našeg atara:
Trgovinska i zanatska komora iz Budimpešte u godišnjem izveštaju 1870. g. spominje da je u Subatici bilo: 10.688 konja, 72 mule (križanac izmed magarca i kobile) i mazge (križanac izmed ždripca i magarice), 424 magarca, 8.844 rogate marve, od koji 8.567 podolaca (madžararci, rasa goveda), a 276 švicarske rase, 82.195 ovaca i 64 koze, 18.935 svinja, 593 košnice čela (pčela).
U ovom popisu se vidi da su odranjivali tušta ovaca, a kako u to vrime ode još nije bilo gvozdeni putova (željeznički pruga), zato se nisu bavili naveliko gojenjem ranjenika (tovljenjem svinja). Naspram konja važna vučna snaga bili su podolci, a hasnirali su mule i mazge, dok su toliki magarci bili pridvodnici čopora ovaca, a i varoškim zanatnicima su vukli porteku (robu) na pecu (tržnicu.)
JOSIP RUDIĆ VRANIĆ: On je o salašima piso u separatu »Subotica i njeni salaši« kojeg je objavila Matica Srpska – Zbornik Matice Srpske, sveska 9, u 1955. g.
U ovom prikazu piše da je 1953. g. od 115.402 stanovnika Subotice oko 51.000 živila u gradu, a ostali oko 65.000 na salašima, po tom je oko 55 posto stanovnika radilo u poljoprivredi.
On je salaše podilio u četri grupe:
salaš – salašić koji pod jednim krovom ima stan za čeljad i staju za živinu;
salaš – obaško je zgrada za čeljad, a obaško zgrada za živinu;
salaš– salaški šorovi;
salaš – sela postala sa šorovanjem salaša: Mala Bosna; Stari i Novi Žednik; Tavankut; Bikovo; Šupljak; Ludaš; Masarikovo; Đurđin; Radanovac i Čikerija.
Poseban oblik salaša je majur, domazluk na većoj zemlji okružen je parkom el šumnjakom (đumicom), nalik je na mali dvorac s više nastambi, blizo su njim nastambe radnika, komencijaški salaši (radnik koji živi u salašu gazde), gospodarske zgrade…
O NAJSTARIJEM BUNJEVAČKOM SALAŠU: U Subotičkim novinama od 23. IX 1988. g. objavljen je članak Nastariji bunjevački salaš u kojem se javlja da su direktor i stručnjaci Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture javili vridnu novost da su blizo Sombora otkrili da je »Strilić« salaš najstariji sačuvan salaš u Vojvodini, kako su napisali star – nekoliko vekova. Dalje piše: »Radi se o izvornom bunjevačkom salašu, koji, najverovatnije potiče iz perioda dolaska Bunjevaca u Vojvodinu.«
U tom napisu nema dokaza o njegovoj starosti, pripovida se o legendi kako su ga napravili za zadružnu obitelj.
Jedno je važno vezano za ovu vist da se cigurno radi o jednom zdravo starom salašu, pravljenom za zadružni način života, a spominio sam je rad želje čeljadi koji su bili zauzeti željom da koliko je moguće otkriju makar približnu starost salaša.
MILENA ČERNELIĆ O ZADRUŽ-NOM SALAŠU: Etnolog Milana Černelić se bavila i istraživanjem zadružnog života kod Bunjevaca, a od tog obimnog istraživanja izhasniro sam podatke koje je skupila i obradila u opisu zadružnog života obitelji Balažević-Marinkić u Tavankutu. O tom će ode još bit riči. g
