Arhiv tekstova
Majur
Danas o majurima većina ljudi zna samo iz pripovidanja, u našem ataru oni su nestali posli II. svitskog rata, a samo se pomalo spominju i pismenima. Kad sam se latio izučavanja majura naišo sam na podatke koji pokazuju da su majuri bili veliki domazluci, pridnjaci napridnog zemljodilskog gazdovanja.
Majur (njem. Meierhof; mađ. Major) – je zemljodilski veleposid, sa zgradama poljodilskog domazluka. (O poriklu te riči i šta je majur studiju je napiso dr. Branko Ćupurdija u knjigi: »Subotica i okolina, Matica srpska, Novi Sad, 1987.)
Po ugledu na take poside koje su imali baruni, grofovi i manji bogataši bilo je i naši veleposidnika koji su domazluk tako uredili. U našem kraju svaki velik gazdaluk, s obaškim komencijaškim salašaima zvali su majur, bilo ji je više, a med njima i nikoliko s kašteljom.
Posli II. svitskog rata u Bačkoj i Banatu, pa i drugim krajovima socijalistički zemalja majuri su oduzeti od gazda, od nji su napraviłi velika državna imanja, kaštelje su pritvorili u zvanije, »upravne zgrade«, komecijaške salaše pritvorili u stanove radnika, a staje srušili el ji priuredili u savrimenije. U komšinskim zemljama su velike i zdravo vridne kaštelje sačuvali, od koji su niki pritvoreni u muzeje.
U subatičkom ataru bilo je više majura, a nuz pomoć potomaka i čeljadi koji su radili u njima, opiso sam dva: majur s kašteljom Lazara Bešlića na Šari i majur Lazara Tumbas Loketić u Vanteleku. Najbolje sam upozno Bešlićev majur jel je do danas osto kaštelj i skoro sve zgrade, pa iz pismena koja su ostala o njemu i po izgledu zgrada mogo sam ga ovako opisat. U tom su tušta pomogli i Lazina ćer Ana, poznata kiparka, Liza Fejsov iz Bajmaka, koja je radila kod Laze i Mirko Milašinović, koji je odrasto u komencijaškom salašu Bešlićevog majura.
MAJUR LAZE BEŠLIĆA: Posli I. svitskog rata u agrarnoj reformi od sve zemlje u Jugoslaviji barunu Rihardu Hamerštajnu su ostavili 500 jutara, od koji je 280 jutara s kašteljom kupio Bajmačanin Lazo Bešlić, to je današnji »Sever«, dio imanja PIK »Aleksa Šantić« na Šari, kako još i danas zovu bivši dio bajmačkog atara. Šara je kraj velike pustare izmed Kaćmara i Bajmaka, koju su prisikli granicom prema Madžarskoj, severno je od Babapuste, danas Aleksa Šantić, nuz kaćmarski put.
Od zemlje koju su oduzeli barunu Hamerštajnu zemlju su kupili i drugi Bajmačani, tri brata Kovečević i drugi.
Bešlić je zemlju plaćo 18.000,00 dinara po jutru. Lazo je već imo u bajmačkom ataru, nuz stančićki (stanišićki) put, gazdaluk sa salašom na 140 jutara zemlje talovanu od oca Tadije. Taj domazluk su prozvali »mali salaš.« Vrimenom je Lazo Bešlić kupio još zemlje, pa je na »malom salašu« imo oko 200 jutara.
KAŠTELJ: Veliki majuri na domazluku su imali i kaštelj, lipo napravljenu i uređenu veliku zgradu u kojoj je stojo gazda s obiteljom, u kojem je bilo i dosta mista za goste koji su mu došli na više dana, el na duže vrime, najviše od svibnja kad je najlipča ravnica pa do kasne jeseni, a i zimi rad sankanja. Bešlićevima su u kaštelj često dolazili gosti na više dana, a osobito kad je Lazo priredio lov za prijatelje i ljude s kojima je poslovo, koji su od njeg kupovali ugojenu (utovljenu) živinu el rod litine. Goste su imali i u velikim blagdanima, u vrime dužijance (svečanost po svršetku risa /ručne žetve/), na Petrov (sv. Petar i Pavao¸ VI.) na bajmačkom proštenju i sl. I ovaj je kaštelj bio napravljen po izgledu kađtelja kake su u panonskoj niziji imaůi veliki bogataši: grofovi, baruni i sl.
Ulaz isprid glavni vrata bio je natkriven da čeljad i po nevrimenu mogu uć el izać iz fijakera, el kaki drugi kočija, a da ne pokisnu. Kroz glavna vrata najpre su ušli u velik salon oko 100 kvadrata, veliku kuću (pritsoblje) iz kojeg se bočno ulazilo u druge sobe i otkaleg se stepenicama išlo na spratne odaje. Nuz ove sobe imali su još jednu jednokrevetnu i jedenu dvokrevetnu sobu za goste, obaško kupatilo s velikom kadom i WC. U kupatilu su vodu grijali na ondašnju uspravnu protočnu peć na čutke (oklasak kuruza), a tekuću vodu su imali iz lajta (rezervoara) na tavanu, kojeg su ručnom pumpom napunili vodom iz bunara. Kadgod su za bušene bunare pravili gvozdene ručne pumpe s kojima su pumpali vodu, al kad su zatvorili civ za napolje, vodu su pumpali gori u lajt na tavanu.
Iz spratne sobe bio je izlaz na balkon s kojeg se vidi avlija s ledinom, šumnjak i neprigledna ravnica prema severu i severo-istoku.
U parketiranim sobama su imali cripane peći koje su ložili čutkama i drvima. U ogrivu salašari nisu odkudivali. Po mraku njim je gorio (svitlio) petrolinski lampaš (svetiljka) obišen o plafon.
Kaštelj je bio okićen kojekakim drvima, a ulaz je bio ulipčan održavanom cvićnom baščom. Oko ledine su bili jablanovi po kojima se iz velike daljine naziro majur. Kadgod se ni najmanji salašić nije mogo smislit brez cvićne bašče, njeg su žene odranjivale, nosile su ga pod svoj atarski križ i kad su svojim pokojnicima išli na groblje. I na tom su šporovali, cviće su odranili. g
