Arhiv tekstova
Odranjivanje živine na majuru
Gazdovanje u majuru je za primer kako su sav rod litine izhasnira za odranjivanje josaga (stoke, blaga) i pileža (peradi) i kako kroz njegovu prodaju unovči i ljudski rad. Rad tušta kojekake živine u majuru Laze Bešlića su bile obaško staje:
ODRANJIVANJE MARVE: U oko 50 meteri dugačkoj volarici (štala samo za marvu) s velikim korlatom (ograđenim ispustom), kojoj su nadili su ime »švajceraj«, odranjivali su oko 120 krava mlikulja, junica i bikova čiste švajcarske rase »simental«. U to vrime krave ovi rasa su imale najviše mlika. Bešlić je odranjene junice zadržo za se el ji je stevne (bremenite) prodo drugima za sime (rasplod. Junice i danas prodaju kad u njoj mož napipat tele), a bikove je uranio (utovio) el prodo za sime. Tušta su zemljodilaca kod njeg dovodili pod bika krave koje se vode (traže bika), da bi imali rasniju, što bolju telad.
Marvi su ranu do jasala dogurali u lorama, a iz nji vilama el rukama izdilili u jasle, napajali su je iz vodovoda. U cimentirannom dnolu jasala su izmed svake dvi krave el junice napravli udubljenje koje su napunili vodom da je marva pije po želji. To je početak kako su se sitili da naprave današnje automatske pojilice. Lazo je od baruna naslidio volove podolce (rasa marve) i bivole, al ji je posli par godina zaminio mašinama, najpre kazanom s kojim je oro klatećim plugom.
Bunjevci su rado odranjivali podolce, el »madžarce« kako su ji još zvali. To je rasa marve koja je otporna na bole, nije izbirljiva na rani (hrani), mirna je, volovi su jaki i izdržljivi, dobro se goje, a meso njim je zdravo dobro. Zato jel podnosi veliku ladnoću, meso podolca je mramorirano, protano lojem, rad tog nije soparno, zato su ga rado kupovali henteši (kasapi. mesari). Tu su marvu lako mogli prodat i u daljim mistima, prija neg su ovim krajom pošli gvozdeni putovi (željeznica). Na daleke pece su polagano otirali, a da nisu izgubili na teženi.
Od Ane Bešlić i Mirka Milašinovića sam čuo da su ugojene bikove i drugu marvu kupovali velike dernice (klaonice): Gavrilović iz Petrinje, Korhec iz Subatice, Pick iz Segedina i drugi henteši iz okolice.
Nuz »švajceraj« u obaškoj volarici je gojio odjedared oko 100 junadi.
U volarici je jedno vrime imo bika koji je izmiren imo 14 meteri, nije skako na krave, al ga pokazivo kupcima da vide šta je odranio od rasne marve.
Od skorupa s mlika petkom su mutili puter kojeg su prodavali hotelima, jedno vrime slali su ga i jednom hotelu u Bled, a i kafanama po okolnim varošima, a obranim mlikom i surutkom su pojili prasice. Mliko i sve od njeg po vrućem vrimenu držali su u ledari.
ODRANJIVANJE KONJA: Lazo Bešlić je držo je rasne konje »Nonius«, imo je umatičene kobile, od koji je odranjivo i prodavo ždribad el je s njima prominio svoje istirane (iscrpljene) radne konje. Za odranjivanje ždribadi staro se obaško pogođen ždribećar, čovik koji se staro samo o njima. S rasnim ždripcom je opasivo (oplođavo) kobile, a za to su mu plaćali najčešće s mrvljenim kuruzima. U dvadesetim godinama prošlog vika opisanje kobile je naplaćivo 125 do 150 kila mrvljeni kuruza. Tako plaćanje je pasiralo i Lazi Bešliću jel mu je kuruz tribo, a i korisniku je bilo lakše platit neg novcima.
Obaško je bila košara za za tri para paradeša rase »Furioso«, koje su zvali »furin«, i jednog konja za jašenje. Te su izgledne konje drugačije timarili i abrokovali (nigovali). Nuz ovu je košaru bio obaško korlat za konje. Paradeše su hasnirali za fijakere, skoro svaki dan su išli makar jedared na genciju (željeznički kolodvor) u Babapustu (Aleksa Šantić) el Bajmak, Sombor, a subatom su u crnom fijakeru iz Stančića (Stanišića) donosili Hercegovca dr. Marića, koji je ličio bolesnu čeljad u majuru.
Čikoš (jahač) je poslendanom odjašio do Bajmaka di je odno el dono poštu, iz njevog pretinca. Nosio je kojekake poruke na genciju u Babapustu, Sombor, Stančić, obavljo je »kurirski« poso, jel je s konjom mogo ić u svako vrime i po svakom putu.
U obaškoj košari su bili četrdesetak katkad i više radni konja. Kadgod ji je imo i više al ako je počo kupovat mašine za oranje?
Podolce su u Karpatsku kotlinu dotirali madžarska plemena kad su se doselili u ovaj kraj. Zapatili su je u Podmoskovlju (Podolsk je gradić blizo Moskve). Naši stari su se dolaskom u ovaj kraj latili odranjivanja ove marve. Još u sridnjem viku su Madžari ovu marvu »izvozili«, prodavali po Evropi, pa Nimci u Nirnbergu još i danas imadu spomenik podolcu. Zabiluženo je da su Madžari podolce prodavali u mediteranskim zemljama, a izvozili su ji priko Raguze (Dubrovnika). Kad su ji digod tirali s njima su na dan prišli oko 25-30 kilometeri, a da pri tom nisu izgubili na težini.
g
