Arhiv tekstova
Bešlićevi risari
Kako bi barem za tri nedilje pokosili žito i druge strne žitarice u majuru, Lazo Bešlić i išpan su izračunali koliko njim triba pari risara (ručni žetelaca) da urade ris (ručnu žetvu) »u čisto«. Svake godine je bilo drugačije, u početku dvadeseti godina dok su ris radili samo risari tribalo ji je više, neg malo posli, kad je Lazo počo kupovat mašine. Da pojeptini i ris uradi što prija najpreg je kupio samovezačicu (stroj koji pokosi žito i sveže u snop), a posli i traktor da je vuče. Ako jedno na drugo par risara na dan uradi oko jednog jutra, prema veličini njiva sa strnim žitaricama su pogodili (unajmili) i risare. Išpan je svakom paru odmirio komad njive. Kad su uradili ris on je prigledo dal je risar poso uradio kako triba: jel je strnika dosta niska, kako su skupili mršavina (rasuto vlaće), kako sadili krstine (unakrsno složili snopove) i kad je potpiso cidulju onda su risari čekali vršidbu za isplatu tog posla. Za ris su obično plaćali risaru 90, a risaruši 45 kila žita po jutru, a ako je u vozidbi baco snopove na kola, el stojo u alašu (stalku) kod sadivanje kamare, el nosio na leđima i istreso džakove u magazin, za to je bio obaško pogođen i plaćen.
DUŽIJANCA: Ana Bešlić se sića da su risari poslidnjeg dana risa prid užnu okićeni poljskim cvićom došli u majur, di su ji dočekali Lazo i Nina, i kako priliči napravili dužijancu: risari su darivali gazdi od žitnog vlaća ispleten vinac s »rojtama«, Nina ji je poškropila svetom vodom i posli tog je počelo polivanjem vodom. Za sve nji je bila napravljena svečana užna, za astalima u parku di su nuz svirku zajedno užnali. Lazo je za užnom bio izdašan s ranom i pićom.
I posli I. svickog rata u tom velikom majuru bajmačkog atara su držali obiteljsku dužijancu, ko i drugi bunjevački salašari.
NAPRIDNO GAZDOVANJE: Gazda Lazo je bio jedan od toliki veleposidnika koji je razumno gospodario, bio je u svemu napridan, a jel je imo velik gazdaluk bio je podesan da se na takom imanju isprobaju najnovija znanja u zemljodilstvu. Ovlašni opis gazdovanja svidoči kako je Lazo Bešlić primerom služio manjim gazdama, velikim bogatstvom se nije razmećo, ali nije ni šporovo kad je tribalo kupit štogod za bolje gazdovanje. Traktore i druge skupe novotarije najpreg su kupovali i isprobali gazde majura, pa kad su se uvirili da je to dobro kupovali su i drugi zemljodilci.
Bio je ratar na velikom glasu, zemlju je prija i bolje mogo uradit s mašinama, bolje je odranio usiv. Većinu roda žitarica je prodo ko sime u Novi Sad, a i zemljodilcima, o tom su mi pripovidali i niki đurđinari.
Koliko su dobro, napridno, radili zemlju vidi se po rodu oko trideseti godina, kad je jedno na drugo rodilo po jutru meteri: 18 do 22 žita, kuruza klipovima od 30 do 50 mtc. itd., a to je te godine bilo dobrim više od roda oni koji su gazdovali na manjim njivama.
Od sve krupne živine najlipče komade je ostavljo za sime. Od josaga (stoke) nikad ništa nije prodavo na vašaru (sajmu), jel su mu zemljodilci često unaprid i negleduš (na neviđeno) kupovali josag za sime. Znalo se da sve šta je odranio i prodavo gazda Lazo da je to sve za sime.
Možda se čini da je Lazi bilo lako gazdovat kad je od oca Tadije naslidio 120 jutara zemlje. Na to triba dodat da se pokazo dostojnim oca jel je na veliko bogatstvo dodo još više, jel »ko veliko velikom ne doda nije dostojan svoji predaka«. Uistinu to je teško postignit, a Lazo je u tom uspio.
Nalik ovom mož sudit i gazdi manjeg majura Lazaru Tumbas Loketić, pa i o napridnim gazdama drugi majura, koji su bili viđeni pridvodnici i učitelji napridnog i razumnog gazdovanja.
* * * * *
Naspram drugi imućni zemljodilaca ima ko zna koliko primera koji su talovano bogatstvo časkom proćerdali, bili su viđeni po razbacivanju novaca, lumperaju i kartanju (za novce). To šta su bili taki triba pripisat roditeljima koji su bogatstvo mukotrpno stekli, a dicu nisu naučili da se bogatstvo stiče i čuva radom i razumnim trošenjem, a troši razbacivanjem novaca. Nažalost, o trošadžijama je narod pripovido ko o kakim hirešima, kad su ko na priliku proćerdali: nikoliko tereta ranjenika (tovljenika), tovara žita i sl.
* * * * *
Sićam se kako mi je dida prstom upačivo na salašara iz obližnjeg dila bajmačkog atara, kad se oženio bio je nadničar, posli napolčar, pa arendaš. Jedared ga kogod pito kako je on, kad je bio nadničar, uspio kupit salaš sa 15 lanaca zemlje. Kažu da je odgovorio: »Kupio sam od čorbe s paradičkom (rajčicom.)« Prosto, čovik je sa svojom čeljadi radio, zarađeno razumno trošio, šporovali su na svačem najviše na rani, od odranjenog josaga je prodo sve šta mu je priticalo. Naili su se s paradičkom čorbe, tarane, grava, kiselog kupusa, mlika i sira i druge tom nalik rane, koju su sami odranili, a drugom je nisu mogli prodat.
Koliko puta sam čuo od stariji da su šporovanje na rani pravdali izrekom: »Nećemo valjda sve protirat kroz g….!« Nauk iz salašarske škule života: najpreg i najviše mož ušporovat na rani, a ko se tog drži onda zna šporovat i na drugom koječem. g
