Arhiv tekstova
Zafala gazda Lazi Bešliću
Posli više napisa u »Hrvatskoj riječi« o majuru Laze Bešlića na Šari, kod Babapuste (Aleksa Šantić), još nikoliko završni riči o tom veleposidniku. Kaki je bio »gazda Lazo«, kako ga još i danas Šantićani zovu, ko čovik i ko gazda koji je zapovido u gazdaluku na oko 500 lanaca zemlje (1 lanac = približno 7200 m2). U velikim poslovima na ravni, nuz njegovi pedesetak komencijaša radilo je i po nikoliko sotina pogođene (unajmljene) čeljadi.
Iz kojekaki pismena, iz divana s Bajmačanima i Šantićanima koji su kod njeg radili el su se s njim dobro znali, dozno sam dosta o »gazda Lazi«. Životni nauk je steko u škuli života najpreg od mame Marije Mandić i oca Tadije, a posli u osnovnoj škuli. Tadija je bio viđen čovik, tri put su ga Bajmačani izabrali za seoskog birova (sudac), bio je član županijske skupštine Bačko-bodroške županije. Obnovio je i bio pridsidnik Pučke čitaonice u Bajmaku, posli jedan od osnivača subatičke Zemljodilske štedionice i jedan od osnivača Bajmačke pučke banke. Ugled mu je sačuvan i osobnom posvetom govora biskupa Ivana Antunovića upućenom Đeni Duliću, pridsidniku na otvaranju Pučke kasine 1878 godine: »Tadiju Bešlićah u Bajmaku 16tog Prosincah god. 1878.«
NAUK O GAZDOVANJU: Tadija je odranio i sina Antuna koji je bio ravnatelj subatičke filijale Prve hrvatske štedionice, bio je u upravi i osnivač nikoliko subatički firmi, a posli je u Hrvatskoj štedionici u Zagrebu bio jedan od direktora.
Kad je Lazo Bešlić kupio majur od baruna Hamerštajna ovaj je u kaštelju provodio tušta vrimena, volio je bit u njemu. Kad su radili velike poslove na njivi barun je svitovo Lazu, upućivo ga u vođenje posla naveliko. Barun je Lazi pomogo i u izboru i kupovanju sermaja i kojekaki mašina. Početkom dvadeseti godina su počeli uveliko pravit nove zemljodilske mašine: traktore, plugove i druge. Fabrikanti su mašine pravili za velike gazdaluke grofova, baruna i drugi bogataša koji su ji najpreg isporobali i kad su se dobro pokazale privatili su ji i zemljodilci.
Barun je Lazi pomogo da gazduje ko i on ranije, zato je skoro sve ratarske usive odranjivo i prodavo za sime, a to je viši stupanj odranjivanja žitarica, s više znanja, al i daje veću cinu od osridnje robe. O tom koliko su tribali pazit i znat odranjivat litinu za sime pripovido mi je Nikola Fejsov njegov poslidnji išpan. Fejsov je nuz nauk u škuli kod Laze Bešlića naučio gazdovanje naveliko, a to mu je posli pomoglo da bude i danas često spominjan ko uzoran direktor gazdaluka »Ravnica« u Bajmaku.
ISTAKNUT HRVAT: Za »gazda Lazu« niko mi ništa ružno nije kazo. Nije podlego iskušenjima koje nameće tušta novaca, nije pijančio, lumpovo, nije se karto. Iako mu je doticalo ćerima nije davo novaca da se mažu (šminkaju), al ji je zato sve četri iškulovo u inostranstvu, imale su muzičku naobrazbu, zato su posli i bile uzorne supruge ugledni muževa.
Već u sridini dvadeseti godina prošlog vika Lazo je u majuru imo svoju »socijalnu politiku« prema komecijašima, staro se o njevom zdravlju, pomago kad su se ženili, el kad su ji saranjivali. Komencijaškoj dici je pomogo da zarade koji dinar: zapovidio njim je da se staraju o odranjivanja tica u oko pet lanaca velikom parku. Tice su ranili i pojili, a zato bili plaćeni. Od malena je učio radit i komencijašku dicu da se do blagostanja dolazi najpreg radom.
Lazo je bio istaknut Hrvat, iako se nije bavio politkom. Imo je veliku knjižnicu koju je naslidio od oca Tadije, a posli je i obogatio. O tom svidoči knjige koje su ko zna kako posli rata, kad su mu sve konfiskovali, jedan dio dospio i u Gradsku biblioteku u Subatici. Med knjigama imo je i sve knjige koje je napiso biskup Ivan Antunović.
POŠTEN I PRAVEDAN ČOVIK: I na početku trećeg milenija se u Aleksa Šantiću spominje »gazda Lazo« ko vrlo pošten i pravedan čovik. Dragan Milašinović je pridsidnik Udruženja potomaka solunskih dobrovoljaca »Kralj Petar I.« u Aleksa Šantiću. Njegov dida Rade je jedno vrime bio komencijaš kod Laze Bešlića, a u majuru je odrasto njegov sin Mirko koji mi je pomogo oko opisa Lazinog majura. Med Soluncima, kolonistima, je bilo čeljadi iz Like, Hercegovine, Korduna i Crne Gore. Dobili su zemlju u Babapusti i Šari. Neuke, nenaviknute na zemljodilske poslove na velikim njivama u ravni Lazo Bešlić njim je izdašno pomago, svitovo.
Kad su 1941. godine madžarski okupatori koloniste zatvorili u logor u Šarvaru (Madžarska) Lazo njim je za svaki veći blagdan, kad je bilo dopušteno, poslo 5-6 veliki paketa, pa su logoraši milošću med sobom podilili.
U znak sićanja na Lazu Bešlića ko veleposidnika i poštenog čovika Dragan Milašinović se podmetnio (zauzo) da mu ove godine podignu spomen ploču na zgradi Mesne zajednice, nuz ploču umrlima u šarvarskom logoru. Na ovo su se odlučili tek sad jel su take političke prilike da su smili javno zafalno sitit svog »gazda Laze« Bešlića.
g
