Arhiv tekstova
Život čovjeka izvan varoši
Salašar je zemljodilac koji živi na svojoj zemlji el pod arendom na tuđem salašu, na ritko je i komencijaš (radnik koji stoji u salašu gazde), uvertan je ratar i stočar, zanatnik i trgovac, a salašarka je reduša (žena koja radi u salašu) i stanarica (žena koja radi napolju), gazdarica salaša s ovu stranu ograde. Obadvoje su počeli zajedno živit najčešće sa skromnim škulskim obrazovanjem, al su zato svršili škulu života u kojoj su naučili kako triba živit i radit na salašu, di čeljade mora tušta koječeg znat da s poslom izađe na kraj, valjano i na vrime.
Da salašar zavoli radit na zemlji, kod više naroda, pa tako i med našima starima sve do oko XX. vika, bio je katkad adet, da su novorođenom muškarčiću pupak ocikli srpom, s virovanjem i željom da bude što bolji zemljodilac, da zavoli zemlju, jel će onda i njegova obitelj imat bolji život. Rad ovakog odsicanja pupka dite je katkad friško posli tog umrlo.
SAMOSTALNOST: Salašar sve zna šta triba opravit na zgradi i tušta koječeg na sermaju (pokretna imovina), čuvaran je s poljodilskim sersamom (alatom) i sermajom, a ako je bio još i dobar trgovac onda je dobro unovčio rod litine i odranjen josag (blago), a kroz nji i svoj rad. Salašarka je odranjena da bude dobra: supruga, majka, reduša, stanarica, jednom riči čeljade koje se stara da bude sve u redu s dicom i josagom (blagom) kad je čovik poslom na njivi el rad bilo čeg nije na salašu.
Najveća vridnost salašara je da je on sam svoj gazda, svedno dal mu je gazdaluk ušoren el usamljen, u njemu sam zapovida šta će i kako odranjivat, od njegovog znanja i Božje pomoći, el kako će bit vrime, zavisi kaki će mu bit domazluk: el će napridovat el propadat. U salašarskom gazdaluku salašar ima el odrani maltene sve šta mu triba, a kad mu zatriba pomoć el da obavi kaki veći poso tu su komšije da se med sobom ispomognu.
Od svi zanimanja salašar je najviše samostalan, ne pripuša varoš kojekakim potribama, on u nju iđe u crkvu i kad mu štogod triba u kakoj zvaniji (uredu), svrati na hetiju (nediljni pijačni dan) da proda višak roda, el samo zato da se obavisti šta ima novog onda kad nije bilo toliko kojekaki medija ko danas. Na vašaru prodaje višak živine, a i kupuje šta mu triba u gazdaluku. Ne mož proć ni jedan vašar, a da štogod ne kupi, jel ako nije ništa navašario tako je ko da nije bio na vašaru.
UPUĆEN NA SAMOGA SEBE: Čeljadsku ranu takoreć svu sam odranjiva, a kad mu od nje štogod triba to je navašario u kojekakim dućanima. Žena valjda nije propuštila ni jednu hetiju el vašar, morala je makar zavirit u refeški (tekstilni) dućan, jel joj skoro uvik štogod triba od rivarske (tekstilne) robe. Uvik su rad bilo čeg morali svratit i u kolonijani dućan, kad su se spremali za veće svece kupili su: bardak (oblik suda) petrolina (da svitli), kruva sv. Ivana (rogač), morskog (suvog) grožđa, mašine (šibice), kvasa, el…
Do II. svitskog rata salašar je ko i drugi narod u toj državi živio u kapitalizmu di je najviše bio upućen na samog sebe, al se i država starala da mu ocigura miran život, da mu propisima pomaže, kako bi od posla imo što više hasne, jel će onda i država dobit kroz porciju (porez) veći dio od te hasne. Onda su poštivali starovinsko iskustvo da bogatu državu čine bogate obitelji. U takoj životnoj priliki zemljodilac nije čeko da mu kogod pomaže, daje, već je zasuko rukave i latio se posla, znao je da će jača-nje domazluka zavisit od uspiha njegovog znanja i rada. Takom odnosu države naspram čovika triba zafalit da su marni salašari pun gospodarski razvoj doživili, najpreg od kraja druge polovice XIX. vika do I. svitskog rata, a drugput u drugoj polovici trideseti godina prošlog vika, kad su se iskopeljali iz velike gospodarske krize od 1929. – 1933. godine.
VELIKANI: Sjednan s Božjim darovima uživa u izobilju prirode, to ga je oplimenilo i u škuli života naučilo da se sjedna s njom: živi od nje, al i za nju, zato se naspram nje nije odnosio kabadahijski. Sveg tog toliko nema varoščanin, te vridnote nije tako ostio, pa ni upio u se i zato ne mož svatit salašara zašto mu toliko godi salašarski život, usamljenički samo po svaćanju varoščanina.
U takom životu salašar je stvorio i svoju osobenu kulturu koja je utemeljena na spominitim vridnostima, koje su potakle tolike salašare da ostave dubok trag u kulturi Bunjevaca. »Ravan plodna i bez kraja«, kako piva Aleksa Kokić, nadahnila je naše velikane prošlosti: karmelićanina Tomu Gerarda Stantića; Đuru Stantića, trkača na velikom glasu; akademika Gaju Alagu na glasu ko suradnik Nilsa Bora; akademika Lemešanina Stipana Vidakovića; biskupe Ivana Antunovića, Josipa Ikonića (Ijjas József) i Lajču Budanovića, velikog pučkog pridvodnika Blaška Rajića, kerskog plebanoša; prof. dr. Antu Šokčića, prof. Gabrijelu Šabić, pisnike Aleksu Kokića, Jakova Kopilovića…, muzičara Albu Vidakovića…, i tolike druge koje nisam spominio, al i oni koji će njim se vrimenom pridružit.
g
