Arhiv tekstova
Veče s komšijama
Kad su zemljodilci dogotovili sve poslove u ravni, a žitište okićeno vidnim redovima mladog žita, spali su na zimske poslove u i oko salaša. Ni jedan od ti poslova ji nije pripušo da ga moradu uradit što prija, već onako kako njim dopušti vrime napolju. Najviše su posla imali oko gojenja (tovljenja) ranjenika (tovljenika), oko mrvljenja (krunjenja) kuruza i krupljenja (mlivenja) u prikrupu.
Zimski dani su kraći, a da salašari skrate dugačke adventske i pokladne noći, veče su proveli u divanu i u lakim poslovima koje mož radit u vrućoj sobi. Kako bi njim te večeri bile ugodnije, salašari su se komšijali, više nji se se skupili u jednom od salaša, kad kod kojeg. Kad su večerali, prigledali staje, očli su el su njim došli komšije na divan.
KARTAČKI DIVAN: Po adetu obaško su za astalom sidili muškarci, divanili su i kartali se duraka el su se filkali (vrsta zabavno kartanja), kartali madžarskim kartama (32 karte.) Najradije su se filkali di svaka partija časkom prođe, jel su se četri ritko kad šest kartača podilili na dvoje, a karata je malo. Dičili su se ko je koga nadobio. Karte ne vole samo jednu čeljad, pa su se često minjali u dobijanju.
Bunjevci takoreć odreda vole vino pa ni u jednom salašu nisu bili brez njeg. U tim večerima su često nazdravljali jedni drugima, udivanili su se posli koliko nadobijeni partija će kartači nalivat čašice. Kojima nisu dotekle karte ko gledačima nije bilo slobodno divanit el bilo pokazat ko kake karte ima.
Kartački divan su izmišali dal ima štogod novog (nove visti), el su divanili kad će ko pravit adventski disnotor (svinjokolj), kojim će otpravit Božićne blagdane.
Ženske su obaško zasile u zapećku (oko peći) el kod vrata, di je stojo stan (ručni razboj) el prešlica. Jedne žene su tkale el prele vunu, druge su njim spremale poso, el su radile štogod oko rubenine (rublja) za štafir. I tu su pokazali jednu od kadgodašnji vrlina, jel kad su se već skupile na divan, a da ne dangube onda su se latile ručnog rada. Spritnije su druge upućivale kako uradit poso da ispadne lipče, bolje el brže. Iskusnije su po životnim prilikama (primeru) učile druge ko je kako i zašto tako prošo u životu.
OKUPLJANJE DIVOJAKA: U ušorenim salašima s više svita obično su se divojke kupile obaško. Veče su provele u divanu i s ručnim radom. One su bile veselije od žena, radile su malo s pismom, a malo s pripovidanjem, al njim ruke nisu mirovale.
Nije čudno zašto je kadgod u salašima bilo svudan šlingeraja, naštrikani čorapa, cvetera (pulovera), rukavica i još tušta koječeg. U svakom su salašu odranjivali po nikoliko ovaca, imali su vune, nju su za zimu spremile, kad su je spritnim rukama časkom ištrikale. I to je bilo šporovanje jel naštrikano nisu morali kupovat.
Taka su bila komšijanja u ušorenim salašima. Komšijali su se i čeljad iz usamljeni salaša, daleko jedan od drugog na po duži (1 duž = 400 m) pa i dalje. Po mraku su se otisnili u komšinski salaš obično samo po uštapu, išli su više nji zajedno, barem s jednim-dva muškarca, jel se nikad ne zna na koga mož nabasat (iznenada naić) u mraku. Rad tog je komšijanje na usamljenim salašima bilo s manje čeljadi, al je i onda na salašu ostalo čeljadi da ga čuvadu, a med njima je osto makar jedan muškarac.
Salašari su se komšijali i liti, al su onda komšijanja bila drugačija, na ledini (zatravljen dio avlije) su divanili el se čimgod zabavljali, mlađi kakim zabavnim sigrama.
Nedilja je dan Gospodnji, prija podne su išli u crkvu, a posli podne se najčešće gostili, a riđe komšijali.
VRIDNOST KOMŠIJANJA: Mir med salašarima je ociguravalo i komšijanje. Zdravo su pazilli da se ne zamire komšiji, jel kako su kontali: rod je daleko, a komšija blizo, na dovat. Kad je kome štogod zatribalo najpreg mu je komšija pomogo. Tušta se dešavalo u životu salašara šta brez komšije nisu mogli el bi ji skupo koštalo da to sami urade. Ko na priliku: kad su zimi prodali ranjenike salašar ji u jednom danu sam ne bi mogo odnet na genciju (željezničku stanicu), jel u jedna kola mož natovarit najviše dva ranjenika; el kad su liti snopove žita iz krstina sa strnike vozili u guvno (misto za kabastu ranu i prostirku), kamaru (stog) su morali sadit što prija, jel ako natrče kiša da ne zakisnu snopovi u nesadivenoj kamari. Samo na komšiji mož ostavit salaš ako su očli u čast (svatove) el imali ukop, onda njim je on namirio josag (blago), pomuzo krave, staro se o salašu ko o svom. Komšija je komšinski salaš pozno ko svoj, znao je di šta stoji i koji josag kako triba namirit.
Komšijanje se temeljilo na mudrom svaćanju: ne triba gledat šta je komšija uradio meni, već se paštrit da komšiji niučem ne napakostim. Na priliku: liti ako je samo na kratko ostala otvorena kapija ledine časkom su napolje izašle guske el kaki josag i ko po nikoj zapovidi najpreg su štetovali u komšinskoj litini. Komšija se onda nije bunio, al se paštrio da komšiji to ne uradi njegov josag.
g
