Arhiv tekstova
Av papira za dvi tozle...
Faljnis čeljadi moja! Jevo odmaram se ode pod ambetušom, popunjavo sam nike artije što tribam pridat za mater u cocijalno i sav sam se priznojijo od šnjotanja. Sveca njim njevog, tako su to zamuljali da se čovik sav osapuna dok ne skonta di je srida, a di kraj, a tek papira da ni ne divanim. Zamislite triba dvadest osam lipi novi artija kugod iz velike teke za jedan zaktev, moj dida Grgo da je živ umro bi oma od žalosti za tolikom artijom. Kako je to vardanje, imo bi u čeg zavijat cigaretilu bar po godine. A tek koliko za to triba čekat u redu – pa ondak nije dobro jel nisi potrevijo pendžerić pa opet... I još pitadu od čeg je svit bolesan – pa od tog muvanja cigurno, neg kaže ko šta oće. No, to je tako pa tako... Iz te kože nikud, samo te tamo mi dobro i plaćamo, niki dan mal nisam sijo na zadnji dijo okrpljeni čakčira kad mi poštaš dono porez, av izijo ji njev! Oma sam se sitijo tute jednog što je davo novce pod kamatu, al kod njeg su bile manje kamate od ovi državni, a ne pitadu jesil ti Braniša prodo josag, jel ranu i jel imadeš čim platit. Oni to kandar i oćedu pa da uzmedu i to malo zemlje i prodadu od sirotinje. Mislim se niki da ću i ja iskat da mi platidu prikovrimeni pa to u državnim službama još redovito plaćadu i terenski i odvojen život, pa dnevnice, pa koji kake naknade za ništa. Jest, jest, šta se veščinite, ta kako nisam zaslužijo! Jevo na priliku moram namirivat i čistit i muzit i posli radnog vrimena, pa cilo proliće i lito sam na njivi po blatu, po kiši vitru i grmljavini, ta to vam je još kako terenski i imade da mi platidu i uslove rada. Majkuša mu, valjda svi u jednoj državi živimo i kruva idemo, triba da je za sve jednako, a ne ovi što su priko koji kaki partija, grupa i bandi imadedu sve, a ovi što su kod ovi privatnika nemadu siroti ni kada otić čerez sebe. Ta niki dan sam čuo da kod jedni stojećki šijedu, av moro sam se prikrstit – ta to nije bilo nigdi! Moja nana je bila sabovka, šila po tuđi kućama ruva i štafire, al se to bome sidilo za Singericom, a sad stojidu – iziš ti ondak i tu pravdu! No, baš sam i ja smišan, udarijo u pravdu i sindikate kugod nimac tralala, pa dabome da se nećedu bunit kad svaki predsednik sindikata imade po šest sedam koji kaki upravni odbora i debelu platetinu, a za rabadžije se stara kugod za lanjski snig. Av nema nikog baš da prođe Ivković šorom pa da svrati malo na divan da se opuštim od ove mozganije. Čeljadi, iđem ja lipo ponamirivat pa na biciglu kod mog rođe Jose, mora častit, unuka mu bila bandašica u velikoj crkvi – doduše častijo je pet šest puta već za to, al šta ćemo kad je sad to najfriščije, a nismo još smislili drugi izgovor. Što smislijo to i uradijo, iđem namirit i na biciglu. Neću doć do ponoći kući, da je kuća dobra i vuk bi je imo. Dobro kažu, triba se družit i provađat, otimat još ovo malo života, naležaćemo se ima vrimena. Čeljadi da ste živi i zdravi, a bome i meni to želim, ajd zbogom.
