Arhiv tekstova
Ivanje – sv. Ivan Cvitnjak
Posli blagdana Dova (Duhovi) u lipnju se tribamo sitit kadgodašnji adeta do Petrova (sv. Petar i Pavao 29. VI) il do početka risa (žetve). Danas su za nama dva kadgodašnja vrlo važna blagdana, Antunovo (13. lipnja) i Bršančevo koje je ove godine bilo zdravo kasno (19. VI.).
Sve do prid II. svitski rat je bilo rašireno i zdravo poštivano 24. lipnja Ivanje il Sveti Ivan Cvitnjak (Svitnjak), kad su tri dana za redom uveče palili i priskakali vatru: ušoreni salašari na prtenom (litlnjem, zemljanom) putu sprid salaša, a osobito na roglju (misto di se putovi »siku« pod 45), a varoščani na ćošama široki sokaka.
PRISKAKANJE VATRE: Ante Sekulić u knjigi »Narodni život i običaj bačkih Bunjevaca« (Zagreb 1986.) piše: O »ivanjskim krijesovima« kao običaju u bačkih Bunjevaca nije ništa zabilježeno u pisaca koji su pisali o njihovom životu. Zato on spominje i opisuje taj adet. Dobrim kasnije posli ovog napisa Milana Černelić je 1994. objavila znanstveni rad »Tradicija paljenja godišnjih vatri kao indikator kulturnih razlika« u kojem je objavila svoja istraživanja di spominje i…paljenje ivanjskih vatri u Bunjevaca. Bela Gabrić je u Subotičkoj Danici za 2001. godinu objavio kazivanje Anice Balažević iz Tavankuta: Sv. Ivan Cvitnjak – Priskakanje vatre di je opiso ovaj adet u Tavankutu. Tim su istraživanjim obuvatili i dio adeta Bunjevaca u Bajmaku, Đurđinu, Naćvinu (Žedniku) i Tavankutu, koji su i ode opisani. Svakako najobimnije i najtemeljnije je ovaj adet opiso svećenik Marko Kopunović kroz petnaestak godina istraživanja, koja nažalost nisu objavljena. Oskudnom opisu ovog adeta se ne triba čudit, jel su većina pisaca, osim Sekulića, bili varoščani koji nisu upoznali ni ovaj adet, osim Marka Kopunovića i Milane Černelić. Višegodišnji sam sudionik priskakanja vatre u đurđinskom Stantićevom šoru i ode sam obuvatio moja zapažanja.
A ustvari ovaj adet je kod Bunjevaca bio vrlo raširen. Počo je na »cvitnjak« blagdan uoči poroda sv. Ivana Krstitelja. Čeljad su se unaprid spremali na radostan adet priskakanja vatre. Cure i divojke su isplele vinac od ivanjskog cvića il cvića sv. Ivana (cviće duži strukova sa žutim cvitićima ugodnog mirisa), uzbranog u jendeku il uvratinama i držale ga u ruki dok su priskakale vatru. Maštovitiji su vinac ispleli i od poljskog cvića: različak (modrocvat, žitarak, »poljski karanfil«), gravorica (graorak, »poljska ciklama«), titrica (kamilica), majkina dušica, sliza, stid, ždraljika, švračija nožica (žavornjak) s dodatkom ivanjskog cvića. Dosta nji su isplele narukvicu od konca il vunice u više boja i nosile je u priskakanju vatre.
Čim se smračilo čeljad kontena za priskakanje zapalili su vatru od rpe kuružne il ogrizina i na ritko slame jel njezin plamen nije podesan za priskakanje. Po potribi su dodavali ogriv s kojim su održavali vatru dok je bilo kontene čeljadi da je priskaču. Vatre su gorile na sve strane, a iz daljeg gledano u šorovima se činilo ko da je kogod zapalio put, a cika, smijanje i radost priskakanja uveče se čula nadaleko. Te je večeri nezaboravno lipu ozelenjenu ravnicu ulipčala sigra vatre.
Vatru su osobito priskakali mladi, a po adetu je tribalo priskočit barem triput, jel kako su kazali »ne vridi počet, ako ne mož svršit«. Sićam se ti priskakanja, od koji mi je uvik ostala uspomina sprženi obrva i kose na čelu, a tako su prošla i druga čeljad pogotovu kad smo se kuražili ko će smit skočit kroz razbuktalu vatru. Kad su uveče svršili s priskakanjem vatre divojke su vinac bacile na krov salaša il ga obisile isprid salaša kod ulazni vrata, da salaš čuva od groma il kake vatre.
Priskakanje vatre je bio povod da se momci nađu s divojkama i na kraju bi se skupili kod vatre koja je najduže gorila, priskakali bi je, a posli su nuz svirca makar karabaša (karaba=frula od trske), frulaša il gajdaša zapivali i odigrali koju igru.
Igranje oko vatre ovako je opiso Marko Kopunović: »To je taj možda karakterističan ples, kojim su nastojali odobrovoljiti božanstvo i druga bića. Da bi odagnali zle duhove od sebe, od svog doma, plesali bi oko vatre. Iza toga djeca i djevojčice od 5 do 15 godina nataknu vijence na ruku i »priskaču vatru« koja gori na sred ulice ili pred salašom. Tako nastoje roditelji, da im djeca dođu u dodir te vatre i tako da se očuvaju od utjecaja zlih duhova. Bunjevački Hrvati žele da ta obrana protiv zlih duhova bude što jača i općenitija.«
Bilo je i šale s vincom: momak je nenadano istrgo divojki vinac iz ruke, metnio joj ga na glavu. Ako se divojki momak dopo igrala je s vincom na glavi, a ako joj nije bio po volji skinila je vinac s glave.
(Nastavak slidi)
