Arhiv tekstova
Ni svatova nigdi taki nema…
UPOZNAVANJE MLADI: Kadgod su mladi sa salaša išli samo u crkvu, katkad na hetiju i godišnje nikoliko puta u varoš na god, liti u kola po salašima, zimi na divane i povrimeno na skupštine, a to je zdravo malo vrimena da mladi budu zajedno i nasamo, da se bolje upoznaju i zbliže. U ono vrime kad je životni vik čeljadi naspram danas bio zdravo kratak, naši stari su se starali da dicu udome čim su stasali za to, da još dok su mladi, zdravi i jaki dicu izrode, odrane i udome.
Čuo sam od dide, a i od druge starije čeljadi, kako su u njevom ditinjstvu stariji znali kazat čavrganu (momčiću), koji se »otimo« da iđe med divojke, da će ga zamomčit kad mogo jedno za drugim odnet na leđima, po listvama, nikoliko parasnički džakova (1 džak=oko 50 kila) žita na tavan. Onda su većina regruta kod kuće ostavili jedno il više dice i zato se ne triba čudit zašto su onda regruta na vistaciji pitali »koliko imaš dice«.
Zato su se roditelji puočeni životnim iskustvom mišali u budući život dice, za njevu dobrobit, da stvore zdravu obitelj. Kad su roditelji izrodili i odranili dicu da ji udome oni su tušta tog »primetnili priko glave«, život ji je naučio da budu uočni i zato su kadri da mlade svituju i makar i silom al da ji izvedu na pravi životni put. Iz didini i pripovidanja i drugi stariji ljudi sam dozno da je vođenje momka na ogled divojki bio čest adet. Moj dida, a prija njeg i toliki drugi su se vinčali kad su to udivanili stariji. Roditelji su se starali da se mladi uzmu iz redovne obitelji, domazluka koje priliči jedni drugima, koji su čestiti: vridni, rabadžije, šporolaši, da nisu pijanice, tukadžije (koji se vole tući), da med njima niko nije faličan (s tilesnom il duševnom manom), da nisu prandavi… jednom riči da su zdrava i kriposna čeljad. Poučeni u škuli života stvaranje nove obitelji, tu važnu životnu odluku, nisu smili pripuštit još »zelenoj« (mladoj) dici kojima časkom »padne mrak na oči« il lako »zavrte mozak jedno drugom« i posli jeto nevolje, al onda je već kasno da se popravi promašaj. Ovakom odnosu dice i roditelja išo je na ruku i ondašnji nauk u škuli života da mladi moradu slušat starije, ne zato što su stariji il možda više znadu, već i zato jel su tušta tog u životu iskusili, pa ne žele da dica pogriše u onom šta su stariji davno iskusili il kako su kazali »o čeg su se opekli.«
SVATOVI: Svatovi »ne padaju s neba«, a da bi ji napravili kako priliči naši su stari imali adete koje su obavili prija vinčanja, posli kojeg su pravili čast (svatovsko veselje.) Paštrili su se da taj važan društven događaj mladencima ostane u lipoj uspomini, jel su se držali i poštivali na vinčanju u crkvi dat zavit »zajedno do kraja života«.
Svatovi, ko bilo koji velik društven događaj ne mož proć a da se o njemu posli ne pripovida, da se štogod fali il kudi, rad tog su se starali o svemu i svakom, da sve bude u redu.
VINČANJE: Naši stari su se od reda držali katoličke vire, a vinčanje je virniku jedan od sedam sakramenata, kad mladenci zvanično stupaju u obiteljsku, osnovnu društvenu zajednicu muškarca i žene prema adetu il zakonu, u kojoj rad produženja vrste počimaju zajednički život, sa željom da traje do kraja života. Dosad su spominjani nebrojeni svatovi, a med tolikim poznatim svatovima spominiću one u Kani Galilejskoj, u kojima je trećeg dana nestalo vina. Med pozvanima su svatkovali Isus, njegovi učenici i mater mu, Bogorodica. Nestalo je vina. Mater se obratila Isusu za pomoć, a na to je On odredio da mu donesu šest sudi napunjeni vodom. Vodu je časkom pritvorio u vino. To je Isusovo prvo javno čudo (Iv 2, 1-12.) U kršćanskom svitu ovo su najpoznatiji i najčešće spominjani svatovi.
Od pamtivika svatovima prithodi vinčanje, o čem nam svidoče pismena i ko zna kolika ispripovidana pamćenja. Izuzimajući naše vrime, kad ima svakaki, na pričac pa i spridnje od vinčanja, ovaj događaj ozbiljna čeljad obavljaju po nikim adetima, prema vrimenu i narodu. Zajedničko je svim vinčanjima i svatovima da su se ljudi paštrili da to bude što svečanije i što lipče. g
