Arhiv tekstova
Snaša po izboru baće i nane
Da bi se svatili i ocinili kadgodašnji svadbeni adeti Bunjevaca, triba se najpre upoznat s odnosima čeljadi u ondašnjim obiteljima i zašto su se roditelji toliko zauzimali kad će, za koga i kako udomit svoje dite. Njev životni credo je bio da njim dica ocele žive životom kojeg su stariji iskusili.
ZADRUŽNI OBITELJSKI ŽIVOT: Sve do kraja II. svitskog rata tu i tamo se zadržo zadružni obiteljski život, kad je u zadrugi živilo više obitelji, a sve odnose med sobom su sredili nenapisanim pravilima. Na čelu obiteljske zadruge bio je »starešina«, najstariji muški član »dida«, njeg su svi slušali, on je određivo ko će, kad i šta radit; šta sijat i kako radit njive; o kupovini zemlje, o prodaji krupne živine; kad će ko ić u varoš, na hetiju, na vašar itd. »Starešina« je pridvodio molitvu prije ila, prvi sido za astal, i ko u svakoj obitelji on je načimo kruv i siko komade svakom za astalom – prvi je sebi vadio ilo i prvi počo ist. Članovi obiteljske zadruge su se u svemu svitovali sa »starešinom«, brez njegovog dopuštenja se nije mogla cura zadivojčit il čavrgan zamomčit, brez njegovog dopuštenja se nije mogla zapit divojka nit primit rakija za divojku, a brez njegovog blagoslova se nije moglo otić na vinčanje. Sve u svemu nikoliko desetina članova take obitelji su imali »starešinu« koji je nadziro i u tušta čem upravljo životom svakog člana obitelji.
U svakoj obitelji mlađi su starije oslovljavali s »Vi« i brez obzira na godine sin se ocu obraćo »Vi, baćo«. Adet ovakog oslovljavanja se zadržo sve do prid kraj XX. vika. (Ko na priliku i ja sam moju mater oslovljavo sa »Vi«, iako sam dobrim prišo pedeset godina kad je umrla).
Zadružni obiteljski život je opiso Ante Sekulić, u knjigi »Narodni život i običaji Bačkih Bunjevaca« (koju je Tomo Vereš nazvo »Bunjevačka Summa«), koji je kadgod bio uobičajen oblik obiteljskog života. Nalik takom odnosu med članovima obitelji živila su čeljad i u većim obiteljima di je baćo bio starešina. Bilo je i takog da baš baćo nije dobro vodio gazdaluk, pa mu se stariji sino (ovi) oto i »uzo buđelar /novčanik/ iz ruke«, a to je značilo da ocele baćo više neće zapovidat.
O zadružnom obiteljskom životu najiscrpnije podatke imamo u naučnom radu Milane Černelić »Zadružne obitelji roda Balažević-Marinkić u nekoliko generacija -od sredine 19. stoljeća do 1946. godine«. (Vidi: EZ FFZ Z 116, Zagreb 1980). Najveći doprinos ovom istraživanju je dala Anica Balažević, koja je u vrime ispitivanja 1970. imala 64 godine, a bavila se očuvanjem narodni adeta Bunjevaca u Tavankutu, pa je s pravom držimo za samoukog etnologa. (Med ispripovidanim i opisanim adetima ostavila nam je opisan u narodu toliko spominjan »Lucin kalendar« – vidi: »Subotička Danica 2002.«)
U ovako uređenom obiteljskom životu niko, a osobito ne mlađi, nisu radili šta je kome palo na pamet, već su sve važnije unaprid sračunali, a što je odluka za donošenja bila teža, o njoj su više špekulirali. Ne brez razloga su često tirali (ponavljali) nauk: »Dobrom poslu triba vrimena«, da se mladima to uvuče »pod kožu«, da ga dobro svate.
MOMAK NA OGLEDU: Jedan od adeta koji je već početkom XX. vika počo padat u zaborav je bio da su roditelji najpre šacovali jedni druge, a onda i unaprid udivali da će dvoje mladi udomit. Tako su oženili i moga didu. Jedne nedilje za užnom baćo je kazo: »Ilija, kad užnali, spremi se, vodićemo te na ogled kod Vite Sudareve (Sudarević)«. Tako je i bilo. Onda nisam smio didu zapitkivat o tom, jel taki divan nije za dicu, al dobrim posli kad sam odrasto sitio sam se ti njegovi riči, pa sam ga pito kako je to bilo. Naš salaš je bio u Stantićevom šoru blizo tri ante: subatičkog, bajmačkog i pačirskog atara, a salaš Time Sudarevića, oca majke Vite, bio je na drugom kraju đurđinskog i blizo naćvinskog (žedničkog) atara. Kad su roditelji s momkom došli Sudarevima, budući pretelji su ji lipo dočekali. Dida i majka su se onda prvi put vidili. Sidili su za istim astalom s roditeljima, slušali su njev dogovor kad će zapit divojku i drugo koješta oko vinčanja. Pojedinosti mi nije tio ispripovidat, a jedared kad sam pito majku Vitu kako je to bilo kad je prvi put vidila budućeg čovika, prikorila me ričima: »No, no, o tom nije lipo pripovidat (znači nije za pripovitku).« Kako je izgledo taj ogled odneli su u grob. Dida i majka su izrodili dvanejstoro dice, od koji su šestoro odranili i udomili. Kad je dida narukovo u katanšag 1897. godine, s majkom Vitom su izrodili troje dice. (U to vrime su se sprdali s regrutom koji nije imo dice).
Majka mi je umrla u 66. godini, 49 godina posli vinčanja, a dida je majku nadživio 18 godina. g
