Arhiv tekstova
Rakijare
Već početkom XX. vika ušo je u modu adet da zapiju divojku, »udali su je na rakiju«, kad su joj rakijare donele rakiju i zaprosili je.
Ni rakija nije »padala s neba«, ni su je nosili samo onako. Ako je u kući bio momak za ženidbu u berbi jabuka su izabrali najlipče, nji poređali u čistoj sobi na vinac parasničke peći, zimi je nisu grijali, da jabuke tamo dozriju i sačuvaju, do slidećeg prolića kad će je rakijare ponet sa darom i rakijom da zapiju divojku. Na vinac peći su poređali više lipi jabuka jel se nikad unaprid ne zna koliko će se nji pokvarit, a ni dal će divojkini primit rakiju, pa ako tribalo rakiju nosit drugoj divojki da onda za taj poso bude jabuka. Ko napriliku: Anica Balažević iz Tavankuta pripovidala je da se njezina mater udala tek za osamnejstu rakiju; Tavankućani Đula Šarčević i Mate Piuković su se uzeli posli Đuline sedme rakije, kaže njev unuk Grgo Piuković… i ređanju skoro nikad kraja.
U to vrime su majstori pravili lipe rakijarske škatulje, »rozolije«, za darove divojki, koje su spolja bile omotane svilom il kakom skupom tkaninom, da izgledaju što lipče i gazdačkije, iznutra su ji umotali namrskanom svilom. Ako je momak bio i iz kuće kome je više doticalo poslo je divojki svilenu maramu za vrat i što je bila više rađena (vezana) bila je lipča, skuplja. Bilo je i skromniji darova, već prema gazdaluku momka.
Bilo je adeta di je u kući bilo više divojaka za udaju da su subatom držali otvorenu kapiju, a ako su napasivali josag na ledini sa zatvorenom kapijom, kogod je pazio da ne banu rakijare jel bi za salaš il kuću bilo sramota da je kapija zatvorena, a to bi se tumačilo da gosti nisu dobro došli jel nisu dočekani kako priliči. Rakijare nikad nisu navišćivale kad će doć, one su uvik banile.
DOLAZAK S RAKIJOM: Rakijare su bile u obitelji najčešće tete, pa još ako su neudate, il starija udata sestra, koje su iskusne. Nji dvi su sile u zakoš (zakošak=stražnji dio parasnički kola) na kožni sic u karuce il mala kola, a naprid je u kožnom sicu sidio sam kočijaš. Deko je paradeški, konje u svečanim amovima. Svi su morali bit udešeni da se nema šta zabavit. Rakijare svečano obučene, povezane svilenom maramom na dva kraja, s rukama u krilu držale su darove. Ko god je vidio ovaku čeljad znao je da su to rakijare, a nagađali su u koji će salaš svratit, bili su znatiželjniji ako nisu poznavali konje i kočijaša il rakijare.
Kad su ušle u avliju prid nji su izašli roditelji, a mater je po adetu iznela stoc da lakše sađu s kola il karuca. Na njevo: »Faljen Isus! Je ste l radi gostima? » na to su obično odgovarale »Amen uvik! A, ko se ne bi radovo ovakim gostima. Ajte samo unutra! »
Rakijare su uveli u »čistu sobu« i kad su svi posidali za astal rakijare su metnile »rozoliju« (niki su kazali »rakijaru«) na astal, a nuz darove su ostavile i bocu s rakijom. Časkom je starija ispripovidala ko su, otkaleg su, koliko momak ima braća i sestara, imal bolesni il falični (umno bolesni) u obitelji, šta imadu: naređala je kaki njim je gazdaluk, šta će momak oma talovat i jel mož čekat da će talovat od neudati tete il strica. Kratki divan se otprilike svršio: »No, mi smo jeto zato došle, »za putom smo« (žurimo se) i iđemo. Zbogom.«
DIVAN O VINČANJU: Ako u kući nisu primili rakiju, sutradan su je vratili momkovima. ako je momku stalo do ženidbe okitili su drugu jabuku, u nju zaboli što krupniji novac, imućniji dukat, i nosili rakiju drugoj divojki, sve dok je nisu primili.
Kad su primili rakiju po bližoj rođaki su poručili momkovima da su je primili, a ona se vratila s porukom kad će budući pretelji doć na dogovor, da »zapiju« divojku rakijom koju su donele rakijare. Na dogovoru su najpre popili po čašicu od te rakije i onda udivanili sve oko vinčanja. U novije vrime na dogovor je došo i momak, prstenom je darivo divojku i onda su taj susret zvali rukovanje (prstenovanje, zaruke). Darivali su diverove i zaove prema gospodarskoj moći.
Najčešće su momkovi opremili divojku za vinčanje, dogovorili se kad će nosit »aljine« (štafir), kad će kupit burme, kad će se momak »upisat« kod plebanoša (župnika), udivanit nauk i da se u crkvi tri put za redom navisti rukovanje dvoje mladi.
* * * * *
Anica Balažević (1914. – 1992.), cio život je provela u Tavankuta, tušta je radila u HKPD »Matija Gubec«, starala se o očuvanju kadgodašnj bunjevački adeta. Njezinim kazivanjem (Beli Gabriću 1988. godine) sam popunio opis ovog adeta a u tom su mi pomogli i Grgo Piuković, Anica Jaramazović. g
