Arhiv tekstova

Uskočkinja

Iako su naši stari bili temeljni i promišljeni u svemu, osobito kad su tili udomit mlade, život je pokazo da njim nije sve i uvik pošlo za rukom onako kako su skontali, iako su o tom ko zna koliko dugo jesapili. Iz daljeg su smišljali kako da njim dici bude što bolje, jel su dobro znali da kad se mladi zaljube onda nisu kadri da vide unaprid. Iskusnim starima je ta ljudska narav bila dobro poznata, koju je kadgodašnji mudrac zabilužio: »Svi plodovi budućnosti su u simenu sadašnjosti.«
    Tušta nji su imali na umu taj nauk i zato su zdravo pazili s kim će njim dite poć (počet se zabavljat), a kad se to desilo, a oni ocinili da to baš neće ispast najbolje, zdušno su se paštrili da tako iđenje prikinu u začetku. Al, mlade ne mož »držat na lancu«, pa su se osobito momci uveče iskradali i očli malo dalje od salaša (kuće) da bi kako-tako doprli do izabranice srca. Iz taki tajni sve češći viđanja katkad su se dvoje mladi udivanili da neće čekat da na nji dođe red da se uzmu. Skratiće put.
    Po ko zna kakom dogovoru al jedne večeri dvoje mladi se nađu, momak se ušunja do salaša divojke, a kad svi u salašu poležu ona se iskrade i brez »zbogom« često brez ikakog bućura ode sa izabranikom u nov život.

USKOČKINJA U MOMKOVOJ KUĆI: Usput je plašljivu divojku momak kuražio da se ne boji, nji sad više niko i ništa ne mož rastavit, a kad dođu na salaš probudiće mamu i baću, staće kod vrata pod svetnjaču i lipo kazat: »Baćo (nane) ja sam dovo uskočkinju«, često još »ja je volim« il »ne možem brez nje«… i ko zna još kako su se pravdali, al šta je urađeno to su i stariji dobro znali tu više nema natrag.
    Uskočkinju iz momkove kuće ne mož vratit natrag, jel dosta je samo toliko da se zna da je ona niko vrime noćom provela u momkovoj kući, a to je značilo da je ona postala njegova. Katkad su roditelji negodovali ako njim buduća snaja nije po volji, al su se teško mogli oduprt i sinovljevoj volji, pogotovu ako je bio mezimac. Malo karanja ko na priliku: »kako vas nije sramota od svita…«, »niste mogli čekat…«, »nije vam valjda krava stala na nogu da se morate žurit…« i tako redom već prema rečitosti roditelja. Za to vrime je momak obično čvrsto držo za ruku divojku, da se ne boji jel je on čuva, a ona sirota nije smila dignit pogled s vrva papuča. Strpljivo su podneli što su bili izruženi i samo čekali da se stariji okane pripovitke i dadu njim blagoslov, da je poškrope svetom vodom i ričima blagoslove. Rad tog se od ulaza u sobu nisu makli dalje od svetnjače.
    Kad su se već složili da će primit uskočkinju, dali su joj da opere noge i da iđe u krevet u sobu di spava svekrva il zaova, jetrova, al nikako je nisu puštili da prinoći u sobi s momkom.
    Sutradan ujtru svekar se lipo obuko sio na kola i odno rakiju preteljima, da znadu da njim je ćer uskočila za njegovog sina i da se više ne staraju o divojki, nije joj se desilo ništa rđavo. Ako je roditeljima rakija bila po volji, ako su bili zadovoljni s kim će se spreteljit, odanili su i počastili se rakijom. Tu nije bilo tušta pripovitke pretelj, il ko je već dono rakiju, vratio se natrag sa spakovanim divojkinim bućurom, njezinim ruvom, al joj nisu dali za nju spremljen štafir.
Kad se desilo da divojkini roditelji nisu tili primit rakiju, onda nije bilo tušta pripovitke, a taj ko je dono rakiju razlupo je bocu prid kućom i vratio se natrag. Rakija je ostala u avliji divojke.
    Drugog dana se po komšiluku, a od njeg munjevitom brzinom po cilom šoru raščulo da je taj i taj momak dovo uskočkinju, a kod divojkini se raščula novost da je divojka uskočila.

VINČANJE USKOČKINJE: Čim se razdanilo divojku su obukli u čisto ruvo, s momkom nisu ručali već su očli na upis. Kad ji je plebanoš upiso, održo njim je nauk prid vinčanje, ispovidio i pričestio... (Po ondašnjem adetu čeljade koje se kani pričešćivat od ponoći do posli pričesti ništa nije smio ist ni pit. Kratak virski nauk su mogli dobit jel je u to vrime bilo nezamislivo da kogod nije dobio-primio sakramente krštenja, krizmanja, pričesti i ispovidi, koje katolik mora primit prija sakramenta ženidbe).
    A bilo je i takog, kad nisu primili rakiju, onda se svekar i svekrva morali nastarat za ruvo. Vinčanje uskočkinje je bilo tajno, čim su našli kuma, kumu, starog svata i starosvaticu svećenik ji je vinčo. Snaša je za vinčanje oblačila malo bolje ruvo, ne bilo i brez vinca na glavi.
    Posli vinčanja su s kumovima i starim svatima došli na malo bolju užnu i tu je kraj pripovitke. Slidećeg dana se život odvijo ko da se ništa nije desilo. Svit je malo pripovido o uskočkinji, al čim se štogod drugo desilo okanili su se uskočkinje.                                       g