Arhiv tekstova
Vrime prid vinčanje
Kad su se u svem dogovorili za vinčanje, budući svekar i svekrova su izabrali svatovske časnike. Med njima su najpre zaduženje dobila dva mastalundžije (mustulundžije) s kojima su udivanili koga će sve znanično pozvat u svatove. Najmanje desetak dana ranije mustulundžije su se rastrčali, bolje kazat razjašili na konjima, od rodbine do rodbine i ričima »čast nam je da vas zovemo da svatkujete kod.... Svatovi će bit…, oženio je sina… za snašu…« i posli razmine par riči da rastumače kad će se skupljat, kad i di će bit vinčanje, mastulundžije su očli svojim putom, da i druge zovu u svatove. Tako je bilo u davnini, taj je starovinski adet tu i tamo sačuvan po salašima još i u četrdesetim godinama XX. vika, a onda je friško nesto. Ko napriliku tako sam i ja ko mastalundžija išo zvat rodbinu u svatove.
Posli su friško mastalunždije odminili roditelji.
* Kadgod su kum i stari svat bili samo s momačke strane.
* Pozvani u čast (svatove) svoj dar i tortu su doneli u svekrov salaš kad su došli u svatove. Darove i torte su ostavili u čistu sobu da bi i gledači, ko oće, mogli vidit kake su i od koga mladenci dobili darove. I o tom se pripovidalo.
* U subatu su se ispovidili svi koji će bit na oltaru, mladenci i svidoci na vinčanju, a po želji i drugi iz bliže rodbine, da bi se u nedilju ujtru na misi pričestili.
* U vrime prid vinčanje kod obadve obitelji su obavili obimnu pripremu da svatove što bolje ugoste. Za ranu su se lako nastarali, nje su imali u izobilju, samo je tribalo sračunat koliko će gostivi bit i šta će sve i koliko tribat zaklat da se sav svit narani, da rane priostane, jel kako su kazali »ako nije priteklo nije ni doteklo«. Za svatove su bile naručene kuvarke koje su znale skuvat na nikoliko stotina ljudi, jel nije svedno skuvat čorbu na dvi stotine il dvadeset ljudi. Kuvarke su njim naredile koliko će tribat zaklat pileža, koliko zakuvat rizanaca i krpica, koliko rizanaca za tista za paprikaš, koliko će mista tribat za pečenicu, koliko soli, papra, sitne crvene paprike i tako redom. Domaćini su sve to unaprid spremili. U većim gazdalucima di su imali ledenicu (ledaru) tamo su već u četvrtak počeli klat i čupat pilež jel su imali leda da na njem sačuvaju meso, a ako nisu imali svoju onda su našli digod blizo ledenicu di su ostavili meso za dan kuvanja.
Ranu su kuvali u katlankama, a ako je nije bilo dosta na salašu, časkom su u jami iskopali misto za katlanku, uzajmili koto i jeto suda za kuvanje il grijanje vode.
KUM U SVATOVIMA: Đuvegijina strana je izabrala za kuma čeljade iz bliže rodbine, on mož bit sestrin čovik il đuvegijin brat, a katkad je on i đuvegijin kum na krštenju. Nuz to za kuma biraju već zrilog i viđenog čovika, otresitog, jel će on bit i pridvodnik svatova, on prvi nazdravljat i održat zdravicu, kratak prigodan govor. Jednom riči kum se u svatovima mora tako držat da se ne osramoti, al i da ne osramoti svatove.
Kum je glavni svidok na vinčanju; njegovo je da plati sve troškove u crkvi; on u svatovima priuzima ulogu vođe slavlja; posli mladenaca on prvi dobija ist, ako su za večeru pekli prase prid njeg ga meću cilog i prvo on od njeg sebi siče šta i koliko oće i onda dolaze drugi na red; njemu se u svemu udešava; njeg najpre dvore (sviraju mu po želji) svirci; jednom riči, on je »sve i sva« u svatovima. Kad je kum započo kumstvo on će ocele bit kum na krštenju dice, biće njim kum na prvoj pričesti i na krizmanju. Staraće se o njevom odranjivanju, dicu će na imendanu il rođendanu darivat i u odrastanju materijalno pomagat. Koliko je on važan i koliko se mora poštivat ostalo nam je sačuvamo u izreki: »Ko za prid kuma«, a to znači da to mora bit tako dobro da se tom nema šta zabavit.
Istina je da o kumu ima i drugačiji pripovidaka, pa još ako je u časti bio »slab na čaši«, pa baljezgo i dosađivo u stvatovima, a niko mu ništa ne smi, ne smi ga uvridit, iako s njim nisu mogli izać na kraj, kojekako su ga izdurali i jedva dočekali da »padne s noga« i da ga odnesu na salaš da dođe sebi.
Tu i tamo se trevio i po niki adreni kum.
VINČANJE U POLGARU: Nikoliko dana, a najkasnije do četvrtka, prid crkveno vinčanje, koje je bilo uvik nediljom posli podne, mladenci su obavili građansko vinčanje u općini kod matičara. Lipo, a ne baš zdravo svečano obučeni, đuvegija, snaša, i svidoci na vinčanju: kum i kuma, stari svat i starosvatica su došli matičaru di su brez ikog od rodbine morali obavit ovo vinčanje, za koje su naprosto kazali: »Jeto, mora se«. Toliko njim je značilo, jel je u vrime ovi događanja pravo, obredno vinčanje bilo obavljeno u crkvi.
Posli »polgara« nikakog čašćenja nije bilo i ko da se ništa nije desilo razišli su se svako na svoju stranu.
* * * * *
Ovaki adeti nisu bili svudan isti, u obavljanju vinčanju nije bilo pravila, odabro sam adete kaki su bili najčešći. g
