Arhiv tekstova
Pisma
Tonkovi}ev bukvenc natrag
Kad čeljade postane javna ličnost, o njemu se onda javno divani: fale ga, kude, il mu zanovetaju. Tako je od pamtivika. Od Adama do… ko zna di je kraj, a dotleg rič-dvi o Beli Tonkoviću, doskora pridsidniku DSHV-a, kog su s tog položaja nedavno sminili posli trinejst godina i pet dana, kako on kaže.
Nakanjivo sam se dal vridi čeprkat o njegovom javnom radu. U meni se lomio starovinski nauk da ne triba čovika ričima kaštigovat, gurat u buzalicu prošlosti, u koju se odbukvencovo svojom voljom. Dosta je njemu njegove nevolje. Al, kako je on naše veliko razočarenje, ovo pišem da ne ispadne da većina ljudi ima toliko nizak IQ i da nisu vidili kako nas je »vuko za nos«.
Bela! Siti se onog društva kad nas je bilo toliko da smo svi mogli sist oko jednog astala u sobi kod Blaškovog križa, »rodnog mista« DSHV-a. Siti se tog zanosnog početka sa zajedničkom željom da podmetnemo leđa za bolje sutra naši ljudi, al i kako smo u početku bili jedinstveni u tom naumu. Baš zato, u ime toliko nas koji smo ti zdušno pomagali i radili da bude to što rad tebe nije postalo, a moglo je, pa i da se i ti uzdigneš u red naši velikana, fundament je nakane da ti ovako pišem. Bela, to mi ne možeš osporit da smo te toliko podupirali, zdušno smo tili da se tobom dičimo. Lipo si krenio. U ono teško i neizvisno političko vrime, kad su se toliki danas kuražni klonili i od pomisli da se javno bore za politička prava Hrvata Bunjevaca, mi smo u tebi vidili kuražnog vođu koga smo zdušno podržavali. Taki je bio početak, sve dotleg dok se nisi namigoljio i čvrsto sio »ko pivac na vr sidala«.
A onda je došlo vrime tvog političkog uspona, kad su te s pratiocima par puta odveli med evropske diplomate u London, Brisel, i još koje di, di su krojili sudbinu država posli raspada Titove Jugoslavije. Otaleg si se vraćo kući pripovidanjem da si u ime nas divanio (?); upačivo prstom da i mi postojimo; da i o nama vode računa jel ima Hrvata i u Vojvodini, pa i šire, ugroženi, i još koješta o tom. A mi, koji smo bili blizo tebe, znali smo da to što ti pripovidaš nije baš tako, jel si tamo bio samo »rezerva na klupi«. U »bilom svitu« su ti utrli put pridvodnici Bunjevci, naša če-ljad, onda visoki dužnosnici u hrvatskoj diplomaciji. I danas se šepuriš da je to tvoja zasluga, a i ti, i toliko nas, znamo da je to zasluga gospode iz hrvatske diplomacije.
Da ne ređam dalje. Naglo si narasto u viđenog čovika, a ti si se zdušno paštrio da budeš još viđeniji. Putovo si na sve strane, šeto se po Ameriki i Kanadi, prosio pomoć za napaćen narod, (valjda znaš di su ti novci); dično si nam pokazivo čak i bedeker Kalgarija (!) na čeg smo: »Je, kako je tamo lipo«; bio si na kongresu Lužički Srba (!) »koji sebe zovu Serbi ili Sorbi«… Tako si »mic po mic« rasto, rasto… dok se nisi osiko (»smoto kajs pod rep«). Počo si se sa bliskim suradnicima sigrat ko Čaplin s luftbalonom u »Velikom diktatoru«. Da, baš tako. Srljo si u autokratiju i ko ti »nije dao puta« jednog po jednog si nas otiro od sebe, tobož zato jel smo tili uništit DSHV, iako smo i mi s tobom bili njegovi osnivači. Protivnike tvoje samovolje, neograničene vlasti, koji nisu tili sami otić, pritvorio si u neprijatelja, a kako priliči, s takima si ljudski postupo: »nogom u tur«, a za raodaš si ga oplećko. Samo toliko da se zna ko je gazda u kući. Velika je šteta što si odvijo i toliku mladu čeljad… Ti si s neistomišljenicima tako, a s tim si bio sve jači, jači… Posto si zdravo jak, ko tibetski jak.
Kažu ljudi da se u politiki i tušta laže, a kako su »u laži kratke noge«, tako su i tebe časkom uvatili u kljuse. Upućeni kažu da se ti lažno pridstavljaš, nemaš pravo na titulu mr., to si i pismeno prizno. Dao si licencijat, al nisi položio ispit da imaš pravo na titulu magistra teološki znanosti. Al, Bela, u tebi je urođeno da muvaš ljude. Smuvo si Crkvu: Matišu, još više Ivanicu, koji su te poslali u Rim na Gregorijanum da o njevom trošku stekneš najviši crkven nauk. A ti si njim se zafalio tako što si zgrajso na par dana prid ređenje za đakona. Posli su ti i visoki dužnosnici Crkve pomagali u političkom usponu, a kad se nisu dali smuvat okrenio si njim leđa – i oplećko. Razočaro si i svoj narod na čijim si plećima i novcima ziđo lik autokrate – kanda si se ugledo na Ivana (IV. Vasiljevič) Groznog kako je tiro u red bojare (Novgorod) i drugu čeljad, pa i svoje najmilije (Aleksandar).
Bela, nisi tio jesapit o jednoj od mudrosti potlačeni ljudi: »Ruši, pali, udbinski dizdaru i tvojoj će kuli reda doći!«. No, kad si nju smetnio s uma, vidi se da si zaboravio nauk iz Getsemanskog vrta: »Djeni mač u korice…« il »Vrati mač na njegovo mjesto…« Tebe ko »mr.« teologije ne tribam upućivat ko je, kad i kome uputio ove riči. (Vidi: Iv 18,11 il Mt 26,52).
I na kraju: spolja si bio jak, niko ti nije mogo ništa, al si smetnio s uma havajsku mudrost: »Ni jedan čamac nije potopio val izvana, već iznutra!«, koja je ko i tolikim drugima i tebi došla glave baš od oni koji su te uzdizali do ove visine.
A onda, kad su te tvoji najmiliji otperjašili, probaš se iz političkog mrca pritvorit u feniksa, al kako je feniks samo pripovitka, a ti današnja stvarnost, ništa ti drugo nije priostalo neg da opet muvaš narod. U odgovorima na pitanja urednika u 32. broju ovog tjednika naređo si »pun vondir« tebi svojstveni istina (čitaj laži), a da se one potaru triba tušta papira, zato meni to nije cilj.
Bela, pa kako te nije sramota med nama, koji znamo da si ti najveći, od trojce, koji su nam naneli najviše zla; najviše si uradio na našem razjedinjavanju. Hej,…, jesil svistan da si »sio na zrilu paradičku«???
Bela, već i rad tvoji svikoliki neistomišljenika moro sam ti se ovako obratit, jel si mi se zareko: »S tobom više nikad neću divanit.« I ne moraš, to je meni na čast!
Szebb jövőt!
Alojzije Stantić, Subotica
