Arhiv tekstova
Opraštanje od roditeljske kuće
Kad su pošli rad snaše u salaš su najpre došli obalazači, a ostali svatovi su se zadržali malo dalje od salaša, često na oko jednu duž (1 duž – približno 400 metara). S obalazačima su ostali mastalundžije, staćele, đuvegijini i divojkini drugovi i drugarice, al brez kuma i kume i đuvegije. Kad su se udekali u salaš dočekani su sa svirkom, a svi divojkini svatovi izašli prid nji, redom su se pozdravili sa snašom, ženske je poljubile u lice, a muškarci se rukovali. Po adetu ko god se pozdravio sa snašom darivo joj novac u ruku, prema gospodarskoj moći.
Obalazače je snaša čekala u prvim (ulaznim) vratima u salaš il prid ulazom u šatru. »Obalaskom« su se obalazači uvirili da su snašu spremili za vinčanje i da đuvegija sa svatovima mož doć rad nje. Naprid isprid svatovske povorke na konjima su u salaš ujašili mastalundžije. Nji su dočekali ko i obalazače, na pridnjim vratima, stari svat je ušo u salaš, isprosio snašu od roditelja, i prija neg je izvo napolje obavljeno je opraštanje snaše od roditeljske kuće: najpre je poljubila oca u ruku, s materom su razminile poljupce u lice, izljubila se sa sestrama i snajama, a s braćom rukovala i onda je kum izvo napolje.
ODLAZAK NA VINČANJE: U pridnjim, prvim kolima sidio je đuvegija s kumom i kumom, a snašu su sili u druga kola sa starim svatom, dok je starosvatica sidila naprid s kočijašom. Kad su izvodili snašu svirci su zapivali poznatu i uvik u svatovima odsviranu i otpivanu pismu: »Digla j nogu na vitinu (nogostup na kolima), pa sve veli neću, a na kuma namiguje da se kola kreću!…«
Kadgod zdravo davno, još u vrime dok su tu bili Turci, na čelu svatovske povorke su na konjima jašili mastalundžije, a u zakošu (sic u stražnjim šaragama) sa snašom je sidio stari svat, a starosvatica na pridnjem sicu s kočijašom. U kolima za njima su sidili mastalundžije, pa staćele i drugi redom. Za staćale su uvik uzimali mlade i zdravo jake momke, pa još kad su našli tukadžije (čeljade koje se voli i zna tuć), jel se u davnini dešavalo da su Turci vrebali svatove, nasrnili bi na nji i probali otet snašu. O tom se pripovidalo još u vrime moji dida. Za taki slučaj su u davnini bili spremni mastalundžije, a još više staćale, da se s Turcima potuku, pa ako triba i život dadu rad snaše. To nije trajalo dugo vrimena, Turci su očli zauvik iz ovog kraja, al je osto adet za ulogom staćala i mastalundžija, kojeg su se držali još i u ovom viku.
Kaki je red snaša je iz kuće izašla s plačom, iako joj katkad baš i nije bilo do plakanja, al je plakala svita radi, jel su gledači gledali dal će snaša zaplakat.
Svatovska kola su s kasom krenili iz avlije, usput al osobito još dok su bili u salašu podvikivali su i cijukali, a kad su došli prid crkvu, najpre su stala kola s đuvegijom, on je sašo s kola i na basamagi (stepenici) crkve s kumom i kumom i čekali da stanu kola sa starim svatom. Stari svat je izvo snašu i dovo je do prid vrata crkve.
VINČANJE U CRKVI: Najpre su u crkvu ušli đuvegija sa kumom, a za njima stari svat sa snašom, za njima dvi enge snašine pratilje koje su kadgod bile snašine drugarice, a u novije vrime dvi oveće curice. Tako su došli do oltara. Prid oltarom je snaša prišla nuz đuvegiju s desne strane i po starovinskom adetu tako je stala blizo đuvegije da kad kleknu na oltar da med njima ne bude praznine.
Buket cvića, kojeg je nosila snaša kad je stala na oltar, dala je starosvatici, a taj su buket posli za večerom metnuli u vazu prid snašu i đuvegiju. Kum je stao iza leđa đuvegiji, a stari svat snaši.
Plebanoš (župnik) il kapelan je obred vinčanja obavio posli podne, to nije trajalo dugo vrimena, a čim je obavljeno još na oltaru su se najpre đuvegija i snaša poljubili, a posli njim je pop za sve iz svatova čestito vinčanje, da su ocele prid Bogom i prid svitom zauvik čovik i žena.
Na vinčanju u crkvi su svi svatovi obavezno bili u crkvi, a samo su kočijaši ostali na napolju na kolima i pazili na konje. Po ondašnjem adetu kad već svatkuješ onda je red da svako vidi i čuje kako su se đuvegija i snaša prid propećem (križ s Isusovim tilom) i popom zavitovali da će do kraja života živit zajedno, a da će ji samo smrt razdvojit. Da, zato su njim i poslidnje riči na vinčanju bile: »Tako mi Bog pomogo!«
* * * * *
(I ovo poglavlje sam napiso po sićanju i nuz pomoć Anice Jaramazović, koja zdravo dobro pozna našu starinu.) g
