Arhiv tekstova
Mijolj
Dana 29. rujna slave se arkanđeli Mihael, Gabriel i Rafael, koje su naši stari spominjali zajedničkim nazivom Mijolj. U njevom životu crkveni blagdani imali su veliku važnost, pa su vrime mirili i najcigurnije se sporuzimili ako se štogod desilo il će se desit, kad su to spominili za niki blagdan.
Mihael, u narodu spominjan ko Mijo, zaštitnik je tušta crkava, a u našoj varoši njemu je posvećana franjevačka crkva, kod Bunjevaca omiljena »Stara crkva«. Mihael je i zaštitnik država, ko na priliku Vatikana; zaštitnik je i gradova Carigrada, Šibenika… Gabriel, kod Bunjevaca muško ime Gabor, Gavro, Gajo il Gaga, a žensko Gabriela, Jela, a najčešće Gabriška. Gabriel je navistio blagu vist Blaženoj Divici Mariji, pa je i zaštitnik svi oni koji donose, prinose vist. Rafael je zaštitnik hodočasnika, putnika, doktora (liječnika)…
JESENSKI POSLOVI: Iako je kalendarska jesen počela nikoliko dana ranije, naši su stari držali Mijolj za njezin početak. To je vrime kad se beru il iz zemlje vade plodovi koji sazrivaju u to vrime, a med njima su najvažniji branje kuruza i vinograda. Zato su kod spominjanja važni poslovni događanja vrlo često spominjali ovaj blagdan. Posli risa (žetve) zemljodilnicima je najveći i najvažniji poso branje kuruza, koristili su svaki dan da ga što prija oberu, spreme njivu i na vrime je uzoru pod žito.
Ručnom branju kuruza vrime nije sklono, ne zna se kad ga je gore brat, dal po suncu i vrućini, kad suvo lišće izgrebe oznojenu kožu, il kad je vrime kišovito il njakavo pa i proladno, pa lišće sa stabljike ovlaži odilo, pa čeljade skoro da drće od ladnoće. Zato su kadgod poslove oko branja kuruza radili takoreć danjom-noćom, uveče do kasno, pa još ako je misečina, radili su dok su izdržali, a ranili su čim su malo odspavali, bolje reć odrimali. U to vrime skoro priko cile noći čuli su se ljudski glasovi u kuruzištima i ravnomirno udaranje sičivom u stabaljiku kuruza. Dok su jedni brali, jači su se paštrili da oma posiku, povežu i s njive sklone snopove kuružne, da orač što prija zabrazdi i uzore zemlju za žitište.
Bunjevci su na glasu ko vinopije, tu su naviku doneli iz starog kraja, pa su i ode sadili vinograde, velikim dilom oko varoši: Bunarić je bio takoreć ograđen vinogradima, velik dio Bajnata, a bliže kraju XIX. vika pod vinogradom je bio i dio livog, danas Prešernovog sokaka u MZ Bajnat. Skoro da nije bilo zemljodilnika koji nije imo makar toliki vinograd, koliko da za se ima vina, da ga ne mora kupovat, a oni koji su u posidu imali piska, od Kunbaje (Skenderovo) do Bucki bavili su se vinogradarstvom i voćarstvom naveliko. Kad se sridinom sedamdeseti godina XIX. vika u našem ataru počela širit filoksera (lisna uš) i za kratko vrime uništila sve vinograde na crnici, većina zemljodilnika su kupili manji pisak i posadili lozu, jel je u pisku nije napadala filoksera. Gazde manji vinograda, koji su bili ratari, zgađali su da najvažniji vinogradarski poso, branje grožđa, oberu za jedan dan, s mobom od rodbine iz sela il varoši, da što manje trpe ratarski poslovi. Tako su i velike gazde, kojima je zemlja udarala (dodirivala) do (rit), vadili blitvu (stočna ripa) posli Mijolja, koje najviše narasla blizo mlake dolova.
OBIČAJI O MIJOLJU:
* Kad su počeli brat kuruze, salašari su pristali pravit podne, odmarat se posli užne.
* Oko Mijolja su pristali ist malu užnu (ilo izmed užne i večere).
* Na Mijolj su na godinu dana pogođena čeljad počimali radit, il njim je istekla radna pogodba: svinjari (pastiri svinja), sluškinje, biroši (poljoprivredni najamni radnik koji živi i rani se kod gazde), subaše (poljočuvar), pudari (radnik koji obrađuje vinograd za uslugu u naturi), komencijaši (najamni radnik koji s obitelji stoji u obaškom gazdinom salašu, sam se kostira, a usluge mu gazda plaća u naturi). Ako su najamni radnik i gazda bili zadovoljni, najčešće su produžili usmeni kontrak (pogodba) na još jednu godinu, katkad sa prominjenom najamninom.
* Izmed Mijolja i Đurđeva (sv. Juraj 23. travnja) ni se smio krenit s mista, dat otkaz, komecijašu, il onom ko je stojo pod kiriju.
* Od Mijolja pa dalje su zvonari zvona za razbijanje ledonosni oblakova (Čikerija, Sveta Ana, Jakopčićev salaš…) i u okolnim crkvama obalazili salašare i »naplaćivali« uslugu zvonjenja liti na priteće oblakove, kupili su darove u kuruzu, žitu, ječmu, piležu, il već ko je šta tio dat.
* Do Mijolja su salaši i zgrade u njemu bili umazani blatom i krečom, a kad je tribalo dotleg su potkljukali (obnovili) trščane krovove. g
