Arhiv tekstova
Darivanje u svatovima
Od vajkada je adet da pozvan u čast (svatove) dariva mladence: bilo da njim unaprid odnese dar il da ga donese na dan svatova. Kome koliko dotiče mladence je darivo stvarima koje će njim tribat za početak obaškog života. Najčešći su darovi pribor za ilo sa zasipačom (velika kašika za čorbu), uvik pladnjovi (tanjiri), bokali, lončići, kojekake zdile i u komadu il po veličini naređani sudi (posuđe) za kuvanje makar s jednim vajlingom.
Gospodarska moć Bunjevaca zemljodilaca je počela rast od sridine druge polovice XIX. vika, pa su od tog vrimena i darovi mladencima bili vridniji. Ko je u bliži rod, pa još ako je imućniji, taj se moro »pokazat« i vridnijim darom. Moja majka (rođ. 1884.) mi je pripovidala da su još dok je bila divojka ili iz gvozdeni pladnjova, drvenim kašikama i malim vilicama s krajovima odloženim drvetom, s nožićima s drvenim držaljem, a take je vilice dobila i hasnirali smo ji dok je bila živa. Ondašnji pribor za ilo je friško potamnio pa su ga s vrimena na vrime šikarili (ribali) piskom da mu povrate sjaj. Prokronski pribor za ilo se pojavio tek u drugoj polovici trideseti godina prošlog vika ko novost i jel je ridak bio je skup. Sićam se da je narod zastajo i čudio se izlogu Senešove gvožđare (danas »Meteor« blizo kapele sv. Roke) kad su u porculanski pladanj metnili rasičen limun i priko njeg svitli (prokronski) nož da se svit uviri da je tako napravljen da ne će rđat, čak ni potamnit.
Posli I. svitskog rata čest je bio adet da je kum mladencima darivo sve sude za kujnu, s najmanje dvanejst gvozdeni pladnjova, a samo su zdravo bogati darivali svečane porcelanske pladnjove i zdile, iz koji su salašari ili samo na velik blagdan il kad su imalo zdravo viđenog gosta. Stari svat se ko na priliku nastaro da dariva dva kotla: od salivanca (tučan, liven) za grijanje vode, kuvanje sapuna i sl., kalajsan za kuvanje pekmeza, paradičke i za disnotorske potribe, a ako je bio galantan darivo njim je i bakarni koto. Ovako je darivo mladence moj dida kad je bratovljevom sinu bio stari svat. Bio sam s njim kad su išli vašarit dar kod bajmačkog gvožđara Kuleševića.
Druga čeljad su za čast kupovali ko na priliku: trubu postava il perjavače, materijal za ruvo, čaše za vino i rakiju, i već ko je šta ocinio da će tribat il je mogo kupit, a da mladencima oma bude od hasne. Nikad se nije zanovetalo na vridbnosti dara, jel gost nije zvan u svatove da mora dat dar, to je njegova dobra volja, al i novčana mogućnost.
SVATOVSKI KOLAČI I TORTE: U XIX, viku pa i dobrim posli, ko je bio zvan u svatove sobom je dono il je poslo sitno tisto, kojekake gurablice i komadiće slatki kolačića. Al kad su se otukli (gospodarski ojačali) počeli su umisto sitnog tista peć torte. Vrimenom su torte bile sve veće, »lipče«, bogatije okićene. Koja reduša nije znala ispeć izglednu tortu nju je naručila kadgod od cukrasa (poslastičara) il kod tortarki, reduša koje su se izveštile u počenju torte. Svatovske torte su okitili figurama od pečenog šećera s orasima, najčešće su to bili par golubova, znak dugovične ljubavi il kojekake vaze s cvićom il kakim voćom – sve od šećera. Vrimenom su spritnije reduše bile na glasu ko pravi majstori i tim znanjem ravne cukrasima. Jel i tortom se dičilo: kad su ji žene unosile na astal izvikivale su ime čija je tora da je narod vidi. Torta je morala bit i ukusna jel su nudili jedni druge »da je malo koštaju« iako je već onda ila svima bilo »priko glave«. Sve do sridine XX. vika tisto (kolači) i torte su se pekle samo za velike blagdane i svatove, jel se i šećer itekako šporovo. U to vrime glavu šećera su kupovali dvared godišnje: u adventu da otprave materice, Božićne svece i poklade, i prid Uskrs da otprave taj blagdan i da dotekne do adventa. (Sve do II. svitskog rata šećer su pravili i u prešovanim kupama, obmotanim modrom artijom, manje od 6, a veće od 12 funti, a posli uvođenje novi mira od 3 i 6 kila.)
Kadgod su torte doneli sobom u svatove, a u novije vrije prija svatova i ostavili na ladno misto.
ILO I PIĆE ZA ČAST: Svatove su pravili na salašu il u kući u varoši, za tu priliku su u avliji namistili dosta veliku šatru da ne omali mista za zvanu čeljad. U šatri su astale poređali uzdužno, čeljad su sidili na klupama a u sridini je poprični astal za mladence, roditelje kuma i starog svata. U sridini su ostavili misto svircima. Kadgod su narodne igre s obaveznim kolom igrali prid šatrom da se što više nji mogu uvatit u kolo.
U osridnjoj salašarskoj časti svatkovalo je barem 180 do 200, pa i više čeljadi. Med toliko svita blizo jednog frtalja (četvrtine) su bili dica i starija čeljad slabiji, a svi drugi jaki na ilu i piću, pa se tribalo nastarat da rane bude dosta, da ni slučajno ne omali.
Svatkovo sam u tridesetim godinama u tetinim svatovima kad je dida zaklo: junicu, dvi vižle (svinče pedesetak i više kila), nikoliko prasica, očupali (zaklali) su tušta pari pileža i jedno desetak morkača, koje su odranjivali baš rad čorbe za velike svece (blagdane) i svečane prilike.
Za toliko čeljadi domaćin je spremio bure barem od 300 litara vina, mali špediter kovčega sode (soda voda) i desetak litara rakije. U to vrime u svatovima nije bilo drugog pića.
(I ovo poglavlje sam napiso po sićanju i nuz pomoć Anice Jaramazović, koja zdravo dobro pozna našu starinu.) g
