Arhiv tekstova
Posli vinčanja
Posli obavljenog vinčanja, brez velike žurbe, svatovi su sidali u kola i dok nisu posidala i poslidnja čeljad dotleg nije krenila kolija (zaprežna kola) koju je pridvodio kočijaš s kumom il snašom il đuvegijom i snašom, prema tom jel su pretelji udivanili »pogađanje za snašu«.
Bilo da je vinčanje bilo u varoši il kojem obližnjem selu gledača je bilo i prid crkvom, a sokakom kudan su prolazili narod je zastajo i zagledo čeljad, al njevim oštrim očima nije promaklo ni da zapaze kaki su konji i kolija.
Najveću pažnju je privlačio pridvodnik kočijaš sa mladencima. Podjednako su zagledali paradeše, svečanu ormu (vučna oprema) konja s francuskim (dvostrukim) kajasima, kožnim ogrnilima i »štrangama«; na pršnjak oma su njim svezali bile rojtoške peškire; kočijaš njim je grive, koja je uvik konju sa spoljašne strane, okitio upletenim švigarovima od rafije il od dlaka iz goveđeg repa il je ispleo švigarove da griva ostane kovrdžava; a oko vitki noga iznad kičica njim obmoto modre il crvene fašle (omot od široki platneni traka). Kopite konja je umazo crnom ladolin mašću. Kočijaš je tako udešene konje deko iz dvi ruke, pomalo zategnutim kajasima da konji drže povišeno glave s blago savijenim vratom, a da kasaju što sporijim kasom.
GABRIĆ ĆUPRIJA: U osridnjim svatovima znalo je bit po dvadesetak a u velikim i više kolija, u svakim sa četvoro il petero čeljadi, a ko je nosio dicu nji su posidali starijima u krilo. Kad čeljad u kolima svečano iđu onda se natrag sidi u kožnom sicu, prikrivenim šarenim pokrovcom, u zakošu (zakošak je dio kola kod stražnji šaraga).
Ako je vinčanje bilo u makar kojoj varoškoj crkvi, svatovi su kući il na salaš išli priko Gabrić-ćuprije (begija, most) u Senti (dio grada oko crkve sv. Jurja). Ta je ćuprija primostila kadgod kanal u današnjem Prvomajskom sokaku, na putu kod mlake, (danas je to sokak kojim se nuz ledinu »Prozivke« iđe na pecu »Zelenac«). Starija čeljad znadu vrlo dobro za taj adet i zašto su tudan nosili snašu, a mlađi su ga morali zaboravit kad su uništili ćupriju. Nalik tom je adet kad đuvegija u rukama prinese snašu priko ćuprije dola na putu iz Naćvina (Stari Žednik) za Đurđin. Razlog je isti zašto su snašu nosili priko Gabrić ćuprije.
POGAĐANJE ZA SNAŠU: Kadgod je bio adet da su se pretelji unaprid udivanili da će se posli vinčanja za snašu »pogađat«. Kum je sidio sa snašom u prvim kolima i prvi su ušli u avliju kod svekra. Onda je izmed kuma i svekra počelo »pogađanje« da će dobit snašu, onda već snaju, ako za nju da novaca, prema gospodarskoj mogućnosti. Da bi veselje bilo što potpunije, kod prvog svekrovog obećanja za novaca kum to nije privatio, obično je kazo »Tako jeptino nećete dobit snašu« i onda kočijašu »Tiraj (dekaj konje)«, na čeg je kočijaš ošinio konje, okrenio kola i pošo iz avlije. Za njim je svekar viko »Kume, čekaj, pogodićemo se«, il tom slično. Na to se kum vratio i onda su opet počeli pogađanje i više puta udarili dlanom u dlan desne ruke, sve dok kum nije zadržo ruku svekra a to je značilo da je privatio obećan iznos novca. Svekar je otvorio buđelar, prid gledačima i svatovima izbrojo novce, na to je kum sašo s kola, pomogo snaši da i ona sađe, zadio joj novac za vinac da svi vide novce, za njima je iz drugi kola sašo đuvegija i stari svat i zajedno su ušli u kuću. Za svo vrime svirci su svirali i pivali, svatovski časnici su podvikivakli glasom da nadjačaju svirku: »Ja kum, ja, iju-ju« il »Ja starosvatica, ja, iju-ju«…
Vrimenom je pogađanje počelo izlazit iz mode, jel se svekar već inače istrošio na svatove, pa bi mu to bio dodatni izdatak.
Kad je izostavljen adet pogađanja, u prvim kolima su sidili đuvegija i snaša u zakošu s kumom nuz kočijaša, a kum i stari svat su sidili u kolima za njima u zakošu, a starosvatica je sidila naprid s kočijašom.
Posli vinčanja kum je uvo snašu prid svekra. Kadgod je bio adet da su snašu najpre uveli pod odžak, tamo je okrenili i onda uveli u sobu. Od više čeljadi sam čuo za ovaj adet, s virovanjem da rode kroz odžak donose dicu, pa će i snaša rad tog imat dice, najveće bogatstvo obitelji.
To je jedan od česti adeta kako su uveli snašu, onda već snaju, u svekrovu kuću.
(I ovo poglavlje sam napiso po svom sićanju, nuz proviru i pomoć Anice Jaramazović, koja zdravo dobro pozna našu starinu.) g
