Arhiv tekstova
Snaša u novom domu
Posli ispododžaka snašu su uveli u čeljadsku (dnevnu) sobu di su s njom za astal sili svekar, svekrova, đuvegija, kum i stari svat sa suprugama, enge i još važniji ukućani. Snaši su u krilo metnili najmanje muško dite, tako su joj pokazali da će ocele (ubuduće) njeziva najvažnija zadaća u obitelji bit rađanje i odranjivanje dice, nuz sve druge poslove reduše i stanarice.
Muškarčića u krilu snaša je poljubila u čelo, darivala unaprid spremljenim darom kojeg je donela s aljinama (štafiru), a to je izmed dva svitska rata najčešće bio drven konjić na maloj daščici s točkićima. Posli su joj uveli malu dicu divera i zaove i nji je darivala sitnim unaprid spremljenim darovima.
DARIVANJE DICE: Pripovido mi je Geza Mačković – Jordan iz Čikerije (rođen 1919.) da se dobro sića na svatove kad mu se 1925. godine vinčo stric Pilip (Filip) da su posli vinčanja uveli snašu u čeljadsku sobu i da ga je ona darivala drvenim konjićem na daščici s četri točkića. Kaže da je on dugo vrimena kondrljo po avliji tu sigračku dok se nije raspala. Tako je i Anica Jaramazović (Stantić – Zvirova) zaovinog najmlađeg sina darivala drvenim konjićem na toč-kićima.
O ovakom adetu su mi pripovidali više starije čeljadi u Đurđinu i bunjevačkim salašima bajmačkog atara.
Posli gošćenja, na veliko čekanje svatovski gostivi i gledača, kum i stari svat su izveli snašu u avliju, a čim su ji svirci spazili pristali su sa svirkom i časkom zasvirali veliko kolo, u koje su svekar i svekrova izmed sebe uvatili snašu, đuvegiju s druge strane, a do nji su se dalje uvatili kum s kumom i stari svat sa starosvaticom, pa sve enge koje su narasle za igranje, a do nji svatovski gosti. Ako se desilo da svekar nije mogo igrat iz bilo kojeg razloga, il nije znao, on je gledo kako igraju kolo, uživo je u lipoti svatova. U svatovima je velika čast bit kum il stari svat, a da gledači vide ko je ko u stvatovima, zato su u igranju i podvikivali »Ja kum, ja, iju – iju-ju…« il »Ja starosvatica…«
SNAŠINO KOLO: Kako su svi motrili na snašu, ona se starala da igra onako kako su igrale divojke u bunjevačkoj nošnji, kako snaši dolikuje: što sitnijim koracima, skoro da je cupkala u mistu, da joj se vinac na glavi il ruvo ne poremeti. Tako su igrali i đuvegija, svekar i svekrova, dok su se drugi gosti u svatovima i nadigravali, da se ocini i pripovida ko je od koga bolji igrač, koje koga nadigro.
Jedan od starovinski adeta je da se igrači iz kola nisu razišli već su dočekali da đuvegijin mlađi brat stane u srid kola, a ako nije bio dosta visok doneli su mu stoc da stane na njeg, da ga svi vide, da prid svitom spušti na zemlju i razlupa praznu ćupicu jel će ocele on bit »na gornjoj polici« (na redu da se ženi), on je posto »kibic (za gledanje) momak«, a to je popratio podvikivanjem: »I ju-ju ja, na gornjoj polici ja…«. Posli su mu svirci odsvirali nikoliko pisama.
O sviranju kola za mladence, najvažnijeg svatovskog kola, pripovido mi Bartul Vojnić Purčar, legendarni svirac u bunjevačkim svatovima. Prve je svatove sviro 1929. godine, da je ovo kolo sviro malko dulje, neg sve druge igre. Taki je adet naslidio. Gledači su ovo kolo igrali obaško, nije bio red da se mišaju sa svatovskim gostima.
Dok se igralo prija večere u svatove su došle tortarke, barem u dvojim kolima nji tri il četri, snašine sestre il drugarice, svaka je u krilu držala po tortu, koje su uneli unutra, počastili svekra i svekrovu. Tortarke su torte donele u dar mladencima, a ko gošće su ostale na večeri.
ŠATRA: Kad su se gosti naigrali, polagano su počeli ulazit pod šatru i sidat za astal. Veličina šatre je bila prema broju gostivi, a ako su svatovi bili veliki onda su sastavili i po dvi šatre, da svi mogu posidat, al i da na sridini ostane mista za igranje. Šatrar je nuz šatru dao i sve sude za kuvanje i s čim će i iz čeg će ist i pit, astale i klupe. Njegovo je bilo da šatru namisti i posli rastavi, a domaćin svatova je opro sve sude i poslago u kovčege. U kasnu jesen, bliže Adventu (vrime Došašća), ko je svatkovo oblačio se u deblje odilo il ruvo, a ako je tribalo onda su na srid šatre metnili gvozdenu peć da se pod šatrom smlači ajer.
Od starije čeljadi sam slušo i pripovitku da su kadgod davno, a tu i tamo još i posli Prvog svitskog rata, svatove i igranke po kišnom vrimenu pravili i u suvajama (mlin na ž (e) rvanj /s dva velika okrugla kamena/ koje su okrećali konji). Suvaja je bilo svudan med salašima, imo ji je svaki oveći šor, pa čak i veliki gazdaluci. U okruglim suvajama su i do osam konja okrećali male doronge, pa je bilo toliko mista da se unutri mogu smistit osridnji svatovi. Igrali su med astalima il napolju pod strijom.
* * * * *
(I ovo poglavlje sam napiso po svom sićanju, nuz proviru i pomoć Anice Jaramazović, koja zdravo dobro pozna našu starinu.)
