Arhiv tekstova
Svatovsko veselje
U pročelju astala smistili su se čeljad koji i za koga prave svatove: na sridini jedno nuz drugo su sili đuvegija i snaša, nuz đuvegiju kum s kumom, a nuz snašu stari svat i starosvatica. U pročelju su još sidili đuvegijin bliži rod. S jedne i druge stane priko puta đuvegiji i snaši posidali su mastulundžije, staćale i enge. Svekar i svekrova nisu sidali za astal, starali su se o gostima, redom ji nudili ilom i pićom. Za astale nuz kraj šatre posidali gosti po obiteljima.
KOLO POD ŠATROM: Dok se gosti nisu smistili svirci su prid šatrom svirali kola (veliko, momačko, divojačko…) za goste željni igre. Danas nam je možda čudno što su naši stari toliko volili igrat, a oni su za to imali samo ritke prilike: u svatovima, u kolu (zabava s igranjem), u skupštini (zabave u sobi) i prela. U kolo su se vaćali najviše mladi i koji su kadri da izdrže toliko naprezanje tila.
Domaćinu je ugled svatova uvećo popo (svećenik) koji je vinčo mladence. Njeg su na večeru doneli kad je u crkvi obavio sve dužnosti. Njeg su svirkom dočekali svekar i svekrova, uveli ga pod šatru i sili ga pročelje.
Kad su čeljad posidali za astal, svirci su ji nastavili dvorit, veselim narodnim i gradskim pismama, bećarcima…, svirkom kojom se veseli.
Kad su se svi smistili momci koji dvore (poslužuju pićom goste) najpre su nudili rakijom, a boce s vinom i sodom se mećali na svaki astal. Kad su popili rakiju, a reduše na astal metnile u zdilama vrilu čorbu, svirci su odsvirali tuš (svirku upozorenja) da se gosti umire, na to je usto popo, za njim i svi gosti, popo je počo, a gosti privatili i snjim izmolili Oče naš, Zdravo Mariju, i Slava Ocu, posli tog je blagoslovio ilo, svatove, zaželio svima lip provod, a mladencima lip i dugačak zajednički život s tušta dice.
VEČERA: Pomalo umorni od igranja gosti su jedva čekali da posidaju i ogladnili da se maše zasipače (velike kašike za vađenje čorbe). Bunjevci vole kuvanu ranu, ni jednu užnu nisu otpravili brez čorbe; ona je početak svake užne. Bilo da je čorba soparana il friška morala je bit, kako su kazali »za prid kuma« (da joj ništa ne mož zabavit /prigovorit/), a pogotovu u svatovima di su je najčešće skuvali od morkača (biserki). Nje su skuvali da i pritekne, jel su znali da će odrasla čeljad navadit u pladanj (tanjir) zasipačom barem dvared, ako ne i tri put. Po želji su nudili čorbu ukuvanu s ko konac tankim rizancima il sitnim krpicama (nalik na romb).
Posli čorbe prid goste su doneli meso iz čorbe sa sosom kaki priliči tom godišnjem vrimenu: liti je najbolji sos od višanja, tu i tamo od crvene ribizle, katkad od pisaka (ogrozda), a u drugo vrime sos od paradičke. Kad su se gosti privatili mesa, reduše su donele zdile s najmanje dvi fele paprikaša od pileškog, junskog il prasećeg mesa i nuz njeg kuvane široke rizance sa sirom. Priličilo je da goste ponude s bar dvi fele paprikaša.
Za paprikašom je najpre gostima nazdravio svekar, zaželio je gostima da se lipo provedu i budu veseli jel se tom i on raduje, a kum i stari svat su nazdravili mladencima, svekru i svekrovi i drugim gostima.
Nuz paprikaš su ili salatu, liti od zelenog kupusa i krastavcima ukišeljenim na suncu, a u jesen od kiseliša, najčešće kiseli krastavaca, kupusa. paprike, čičoke…
Posli paprikaša na velikim pladnjovima-tacama goste su počastili s pečenicom, najmanje dvi fele: obavezno s krupnijim komadima pileškog mesa, jel su sitnije skuvali u čorbi, a još su nudili praseće, krmsko il telećiju pečenicu, a nuz nju u manjim zdilama dunc izmišani višanja, zerdelija, tunja… Čeljadima sa strane koji nisu nikad ili nuz pečenicu slatki dunc bilo je čudno da se sparivaju taka dva ila, a kad su to isprobali niko nije osto brez fale kako se ta ila dobro slažu i kako na nji mož dobro pit.
Večera je potrajala i oko tri sata, tribalo je vrimena da svu čeljad ponude ilom, dok posli paprikaša nisu spremili uprckane pladnjove, a ni gosti se nisu žurili s ilom jel su zalogaje često zalivali i jedni drugima nazdravljali razlađenim vinom. Momci koji dvore za večerom su skoro trčkarali da što prija zamine ispražnjene sodaške i vinske boce.
Da bi gosti na miru ili svirci su njim svirali s jednog mista, a tek je početkom trideseti godina XX. vika Bartul Vojnić Purčar uvo u modu da najpre odsvira nikoliko pisama gostima u pročelju, a onda je krenio redom i odsviro je jednu il više pisama gostima za drugim astalima. Pripovido mi je Bartul da su ga za odsvirane pisme darivali novcom, a bilo je i takog ko nije tio il mu nije doticalo i njemu je sviro zabadavad.
* * * * *
(I ovo poglavlje sam napiso po svom sićanju, nuz proviru i pomoć Anice Jaramazović, koja zdravo dobro pozna našu starinu.) g
