Arhiv tekstova

Torte i darovi

TORTA: Svatovska večera se otegla do duboko u noć, kad su se čeljad manila ila i kad su spremili uprckane sude, reduše i kuvarke su počele unosit torte. Kad su naši stari na prilasku iz XIX. u XX. vik gospodarski ojačali, doteklo njim je novaca da se u svatovima umisto kojekakog sitnog tista počaste tortom. Najpre su to bile male, neizgledne i jednostavne torte, koje su reduše same ispekle, a onda su ji imućniji počeli naručivat od cukrasa (slastičara), al su se tog latile i nadarene reduše, koje su se izvištile u pečenju i nadivanju piškote i što lipčem kićenju torte.
SNAŠINA TORTA: Najpre su uneli snašinu tortu, koju joj po adetu darivo kum. Vrimenom su te torte bile sve veće i lipče s kojekakim ukrasima napravljeni od pečenog šećera i ora, na vrvu najčešće s kotarcom cvića il čak s pravim cvićom il s parom golubova, omiljeni tica salašara, koji su znak vične ljubavi. Snašina je torta morala bit izgledna, nju će najviše zagledat i o njoj pripovidat, a biće drugima za ogled da kad svatkovali naprave taku il još lipču tortu.
    Kadgod je kum obavezno nosio doboš tortu rađenu sa šećernim figurama. I njegovu su tortu itekako zagledali, jel se kum u svatovima u svemu mora pokazat.
    Sve do posli II. svitskog rata šećer smo u rani malo trošili, salašari su dotleg kupovali glavu šećera (u kupu oblikovan prešan šećer) prid Advent i Uskrs da s njim otprave velike svece, bili su željni slatkog tista, pa i torte i davali joj toliki značaj. Danas je torta u svatovima više radi adeta a ne rad tog da se čeljad zaslade.
    Žene su torte unosile izvikivanjem imena čija je, al i da je gosti vide i ocine, jel se i o tortama pripovidalo. Tortom su sladili, al i nudili jedni druge da je probaju kaka je.
    Snaša kadgod nije ustajala od astala, nikog nije nudila tortom, ko u novije vrime.
    U pismenima je zabiluženo (Sekulić) da je kadgod snaša posli večere u pratnji svekrve dilila darove koje je naminila najbližima u obitelji. Darivan je u znak zafale snašu poljubio i darivo novcima. O ovom mi je pripovidala snaša đuvegije Janka Vahtlera (»Bakler«) iz Male Bosne i kaže da je od »naljubljeni novaca« čovik oma kupio kosačicu rukovetačicu, s kojom su sebi i drugima radili ris (žetvu).
    Kadgod kad je večera bila gotova, svekar je poslo čovika na konju il u dvokolicama da ode preteljima javit da su večerali i da mogu doć pođani.
PRISVLAČENJE SNAŠE: Posli večere snašu su prisvlačili u čistoj (gostinskoj) sobi, đuvegija joj iz kose povadio kadgod krunu, a vrimenom vinac, ona je đuvegiji skinila perlicu, a odrasle enge joj pomogle da se prisvuče u redovno ruvo, jel vinčano više nikad neće oblačit, ono će joj zauvik ostat u šifuneru (ormanu). Kadgod snaše nisu nosile šlajer, on je ušo u modu u novije vrime, pa i adet ako je dugačak da ga za kraj drže male enge.
Snašu su prisvukli u svečano ruvo, ako je bilo ladnije onda u sukno, a ako je bilo vruće u ruvo od puplina, delina il kakog lakog materijala, kome je kako doticalo.

POĐANI: Posli večere, prija ponoći u goste su došli pođani (od riči pohoditi) rodbina iz snašini svatova da se zajedno provesele i bolje upoznaju. U salašarskim svatovima su došli na kolima, a u varoškim kućama često su išli pišce sa svirkom, da i drugi vide ko to svatkuje. I novije vrime pođani su sudilovali u okrećanju snaše.
   Po adetu snaša je goste dočekala na kapiji, na salašu prid šatrom, sa svakim se pozdravila, izljubila, a gosti su je darivali novcima.
   Pođani i drugi gosti su kadgod ponuđeni kolačima vinom, posli punjenim paprikama il paprikašom, a po ladnijem vrimenu sarmom. Muškarci su med sobom razminili ispijanje trojanica, a kuražniji i argelu. Kadgod su pođane dvorili snaša, svekrva i domaćice prije.
    Kad su pođani bili oprezni pazili su na kola da njim ne izvuku drot iz čivije (graničnik kolskog točka) jel kad krenu kola neocigurana čivija će friško ispast iz osovine, malo posli tog će spast točak, a kola na tri točka s gostima se izvrnit. (Oprezni paori su na kolima kod lotra uvik imali malo drota, za svaki slučaj).
* * * * *

(I ovo poglavlje sam napiso po svom sićanju, nuz proviru i pomoć Anice Jaramazović, koja zdravo dobro pozna našu starinu.)