Arhiv tekstova
18.04.2003
Moba kod prokatora (II. dio)
U broju od 4. travnja sam opiso početak mobe kod prokatora, a sad se kanim da je dokrajčim.
MUDROVANJE MOBAROŠA:
Moba je skupljena rad posla, a kako je nisam za poso di triba podmetnit leđa, ode ašovit zemlju il sikirat žile, pridružio sam se slobodnom umjetniku u čišćenju krumpira. Raspripovido se o secesiji; o lipim, al zamandaljenim kapijama u starovinskim kućama; o zabatima običnim i sunčanim; kako izgleda kad se iz krilatice (aviona) gleda ova naša lipa, pa još ozelenjana ravnica... Malo smo se upuštili u divan i o križovima: atarskim, lipim, srušenim, obnovljenim, novim..., dotakli smo se i svastike (kukasti križ) i tako redom..., a kad smo spominili hakenkrojc profesor koji nas slušo prikorio nas: »Obrezvriđujete krumpir i misto da divanite kaki će on bit u krumpirači, kako će oplimenit divenicu i krvavicu, kako će se na tu mišavinu klizat rizling vi tirate divan kojem nije misto pod ovim ambetušom.« Profesor su u pravu, okanili smo se mudrovanja, zato sam mu nazdravio. Prišli smo na divan o miru u ravnici...
Tu i tamo je kome malko nabreko jezik, a da bi sagovornici bili ubidljiviji počeli se nadvikivat... Malo dalje od pisnik grabljica ledinu, štogod se raspripovido: počo je sa sudbinom Ničea u Cvajgovom »Mater dolores«, dotako se Lorke, Hemingveja, Pamplonski bikova..., a zaustavio se kod Krleže..., zabrazdio je u visoku teoriju svitske književnosti... Jedni ga slušaju, al je to uzjogunilo slobodnjaka, koji malo zapliće jezikom, al kaže: »Okani se Krleže, njeg smo učili i u škuli, kad nisi ni slova pročito iz sabrani dila koje, tako pišu, (valjda) čitaju milijarde Kineza i stotine milijuna Rusa, pa i naši ljudi (?)«, na to će kogod: »Ostavite Miru na miru«. Ha-ha-ha...
Čuo se i »naučni« divan i o kloniranju; kako AIDS prinose i guske; kako žena potiče muškarca na stvaralaštvo na čeg se jedan pametan okomio: »Zamislite šta bi tek stvorili: Leonardo, Mikelanđelo, Tesla...da su bili oženjeni...« Ha-ha-ha... Vridni Pere i Stipan sikiraju dračove žile i pomalo se podsmijavaju učenim ljudima.
Naučnog divana je bilo na pritek, al kad su se s njim zaukali, našo se kogod sabraniji i s nikoliko riči priledinio rasipanje znanja.
PERIN I STIPANOV NAUK: Nji dvojca, profesori ovog posla, su pridvodili rabadžije i pokazali kako s malo snage, s paorskom spritnošću, znanjem, lako izlaze na kraj s poslom kojeg se varoščani klone.
Pere se znalački spremio za drač s naoštrenim i učatlajsanim ašovom i dobro nasađenom velikom sikirom. Čim je naišo na prvu bočnu glavnu žilu, debljine recimo ko butina nike izvikane manekenke, Pere je onako muški zamanio sikirom i prisiko je na dvared, a kad su na red došle one tanje, recimo ko zapešće šiparice, te je prisiko odjedared. Tako je opkopavo i sikiro žile drača dok se nije ukopo do ramena.
Došo red da se izvale opkopani dračovi. Pere je u vrengiju svezo čekljun, od komada žile, da ga ubaci u rašlje, zategnu vrengiju i izvale drveslo. Za ubacivanje čekljuna se podmetnio, da se pokaže, mobaroš Joso oko 37-38 g. kadgodašnji državni reprezentativac, osvajač kojekaki medalja po prvenstima širom svita, obučen po poslidnjoj modi ko da je sad izašo iz ajzloga Armanija. Gazda Joso ga uputio da triba na vrengiji svezan čekljun ubacit u rašlje visoke oko 7-8 meteri. »Nije to ništa, sad ću ja...« kaže Joso. Zavitlo je čekljun, al nije ni dobacio do krošnje, drugput isto, trećiput... Kadgod športaš na velikom glasu je osto pod sramotom, nije izašo na kraj s čekljunom. Kaže najmalađi med nama, paor Joso, »Ajte, tetak, bacite ga vi.« Svi gledamo kako će to uradit tetak. Da ne uvridi športaša kaže: »Daj, da probam ja«. Zavitlo je čekljun i trevio u rašlje. Nezadovoljan je, kaže ispašće, pa ga još jedared zavitlo na isto misto - u rašlje. Opet je nezadovoljan, pa je iz trećeg pogodio rašlje, sad je čekljun dobro lego. Desetak mlađi ljudi je povuklo vrengiju i drač se časkom našo na zemlji. Ubacivanje čekljuna u drugi drač pripušteno je tetku, on je to profesorski obavio, nikom od varoščana više nije palo na pamet da se trpa u taj poso. Nema šta: izvadit drač, izsikirat mu žile, ubacit čekljun u rašlje... triba (itekako) znat, a to su varoščani paorima priznali.
UŽNA: U podne smo posidali. Pinceri su na astal metnili tepsije s krumpiračom, mekan kruv, kiso kupus i ništa više. U bokalima razlađen rizling. Dok mobaroši nisu čestito umastili prste i usne bili su tihi, a onda su počeli nazdravljat... U parasničkoj peći ispečena Belina krumpirača, tako smo joj nadili ime, sparena s rizlingom je užitak kojeg će mobaroši pamtit, ako Bog da do druge take mobe.
Varoščanine, kad si ovako užno?
Kako i priliči ovakom društvu opet se prokljuvio mudrac. Prigovorio je gazdi zašto ovako odabrano društvo nisu ulipčale žene. Časkom se oglasio čovik pisane riči: »Žene bi ovako društvo pokvarile, svom paru bi zanovetale, tirale bi ga u red da ne pije toliko, da pazi šta pripovida... i pitaj Boga šta bi naplećkale o nama«. Srića njegova što ga nije čula žena.
Vridnim mobarošima i Bog se smilovo, darivo nam je zdravo lip dan, prilog lipoj uspomini.
