Arhiv tekstova
Dud
Dud (latinski morus) raste svudan u sridnjem pojasu Zem-lje, od Severne Amerike do Azije. Ima ga oko deset feli (vrsta). Niki od nji narastu u vis i oko dvadeset meteri. Ima dudova koji ne rode, to je jalovac, njeg iz milošte zovu »macan«, rasađuje se iz izdanaka. Jedna fela duda nije samooplodna, triba da nuz njeg blizo raste i muški dud oplođivač.
Kadgod kad se dud osušio il ga rad bilo čeg tribalo izvadit, bio je težak i pipav poso, jel ko i drugim drvima, njegov koren je nalik njegovoj krošnji. Ima tušta sitni i gusti žila i kad se otkopava teško je zabost ašov jel su mu žile blizo ispod zemlje, a ni sikirom nije lako prisicat žile jel su izmišane sa zemljom. Za vađe-nje panja duda triba barem dvared više vrimena neg za vađenje recimo drača. Ko i svim drugim drvima i njegov panj su najlakše iscipali sirovog čim su ga izvadili, a posli ga ishasnirali za ogriv.
Nažalost, danas drva više ne vade tako. Otkad su počeli pravit motorne pile vidimo da u varoši, pa i nuz drumove, drvo otpilaju, a skoro uvik panj ostave u zemlji nek ga vadi kome bude smeto el će istrunit za pedesetak godina.
HASNA OD DUDA: Za rod duda triba samo »podmetnit leđa«, uložit trud da se nabere il namlati motkom s grana. Dud je zdravo rodan, iako naspram drveta sitan, rod mu je ukusan, nije jednak, a ima ga tri fele: sitan crn, rozlinkav il bili, osridnji krupan i vrlo krupan – murgan rozlinkav il bili, a zdravo ritko crn. Nije svaki rod duda jednako sladak, a jedna fela sitnog bilog duda je slatka ko med i rodi ko čičak.
Dok ga je bilo, domaćice su slatki i krupan rod bilog murgana natresali u ponjavu, ocikle mu rep (dršku), osušile na suncu i s njim nadivale (punile) i ispekle pogaču ukiselo. Dudom nadivenu pogaču su često pekli, najčešće u risu (žetvi), jel je nije tribalo ošećerat, po ukusu je bila ko da su je nadili sickanim smokvama. Ko je ijo pogaču s dudom, a nije zagledo sridinu, teško je mogo pogodit čime je nadivena, kad je tako dobra. I ovako hasniranje bresplatno dobivenog roda duda je nauk o šporovanju, jel je reduša ispekla ukusnu pogaču a nije morala trošit šećer.
Dud je bio i sirotinjska rana, kako ga ima više feli zato ne sazrije odjedared, ima ga takoreć cilog lita, pa su kadgod dica s komadom kruva otpravila jedno ilo, pa još kad su se uspentrali u vrv di je rod najkrupniji i najslađi. Onda su stariji umirivali željno dite ričima: »Ijo si duda, šta ćeš u špajcu.«
Kako je dud rasto na sve strane dici je bio na dovat, rado su ga ila samog sa sobom, mogli su izabrat kojeg će ist. Obično su se više nji udivanili da će se sladit dudom, uspentrali bi se u vrv i otaleg nisu salazili dok se nisu naili takoreć »do gege«, a onda baš nije bilo lako sać s njega, pa je o tom ostala izreka: »Na dud se lakše popet, neg sać doli«. Jedino je nezgodan ukusan crni il rozlinkav murgan, ofarbo bi usne i ruke da se farba danima nije mogla sprat, po tom se vidilo da se dotični sladio dudom. Kad sam bio svinjar i dotiro svinje sa strnike, čim sam ji spratio, prvo mi je bilo da se uspentram u vr i naidem se duda.
Falinfga ukusnog duda je što se posli ila od njeg žedni.
NEZABORAVNA DUDOVAČA: Siromašnija čeljad željna rakije mogla ju je imat takoreć zabadavad. Tribalo je samo »podmetnit leđa«, otić u najbliži atarski put il drum i na rastrtu ponjavu namlatit duda po volji. To niko nije branio jel je dudova bilo nuz sve važnije prtene (zemljane) putove i drumove, zato i njegovog roda u izobilju. Ko je od salašara volio dudovaču namlatio je duda za omiljenu rakiju. Kad su sadili dudove nuz put starali su se da izmišaju drva, da ne rodi u isto vrime, pa su mu »razvukli« vrime zrijanja i hasniranja roda.
Kadgod smo, u vrime posli risa, nuz drum iz varoši na salaš viđali čeljad s rastrtom ponjavom ispod duda, za kojeg su ošacovali da ima tušta zrilog roda. Namlatili bi ga motkama il je kogod u vrvu streso tanke grane. Ponjavu bi skupili i s nje rod istresli u kaki veći sud, očli pod slideći dud i tako redom dok nisu namlatili roda koliko su mislili da će njim bit dosta za rakiju il koliko su mogli odnet. Tako bi mlatili rod s dudova i nuz druge drumove il prtene putove nuz koje su rasla ova drva, ne samo u našem ataru, već i u drugim krajovima panonske ravnice. Pečenje rakije nisu plaćali jel je rakidžija peko za ušur, pa je dotični rakiju imo zabadavad il je možda platio, a po di ko i odradio, kočijašu privoz duda do rakidžije.
Od duda su pekli nezaboravno ukusnu »dudovaču«, pa još kad su je ostavili da sazrije u buretu od dudovi duga, dudovača je primila lipu zlatno-žućkastu boju. Da dudovača bude još bolja onda su u obitelji zaposlili svu čeljad koja nisu imali šta da rade, da s roda posiku »repove«, da sok iz nji ne smeta cefri.
Kako su »planski« iskorinjivali dudove nuz putove polagano je zaboravljena dudovača, a sačuvana je samo u pismenima i pripovidanju. Nuz pravljenje lada, dudovača el dudara kako su je još zvali, jedna je od sporedni hasni duda.
