Arhiv tekstova
Lendupa
Posli Drugog svitskog rata naglo su počele društvene promine, a bliže kraju XX. vika one su se minjale tako friško da ji je bilo teško pratit, a nike se skoro i ne mogu pratit. Nuz napridak tehnike minjale su se i društvene vridnote, s njima i nike kriposti naši predaka, pa su tako naglo počeli nestajat i niki njevi adeti. Kako je ko od stariji umro tako je sa sobom zauvik pono i dilić adeta koji se držo.
Med toliko bogati narodni adeta nestali su, prominili su se i svatovski adeti. Da se danas kogod od naši stari digne iz groba i vidi čiju čast (svatove) cigurno bi u njima tušta tog zgledo (prezrio). Ondašnji »red« danas se jedva poštiva, za njeg ne zna čovik današnjice, a uočava ga čeljade koje je živilo i prija Drugog svitskog rata, a mora digod svatkovat. Danas čast pravi ko kako zna i mož, pa su taki i »adeti«.
Med tolikim zaboravljenim adetima s njima je zauvik nestala i lendupa iako je kadgod »umišala prste«, pomogla el odmogla tolikim mladima da se uzmu (udome) el upoznaju, katkad zauvik.
O LENDUPI: Za lendupu, tu i tamo »klendupu«, i njezinu ulogu u životu Bunjevaca cigurno su znali Đurđinari, Vantelečani (Pavlovčani), Tavankućani, varoščani (Subačani), Bajmačani, a kad su je ode znali cigurno je bila poznata i dobrim dalje. Moj znanje o lendupi iz ditinjstva posli su mi potvrdili sličnim kazivanjima stariji Đurđinari: Nikola Prćić (1912.), Veco Jaramazović (1924.) i moja teta Tereska Orčić (1915.), koja se dobro znala s lendupom Roskom, o kojoj će bit riči.
Od više stariji čeljadi sam čuo za lendupu, al oni nisu imali posla s njom. Bilo bi dobro da se obavi istraživanje uloge lendupe, iako je poznato da su se ovim »poslom« na ritko bavili i muškarci, ko primerice N. N., prijatelj mog baće. »Landupu« ko svatovskog časnika u vezi sa »staćelom« opisuje i Milana Černelić u knjigi: »Uloge i nazivi odabranih svatova u Bunjevaca« (Etnološki zavod Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, 1991.).
Poznata na glasu ko lendupa mogla je postat samo razgaljena ženska, koja je znala započet i spritno divanit, u tom se dobro snalazit, da fino ispipa to šta je zanima. Ona je uvik bila dospivena, uočna – kako su kazali »s očima na vr glave«, s lakoćom se upoznala sa željenim čeljadetom, sa svakim se pazila (bila u dobro), lako se uvukla u bilo čiju kuću el našla put do bilo kojeg, čak i zdravo dalekog salaša i zato je svašta (tušta) znala.
Lendupa se vrtila tamo di je tušta svita: na hetiji (stalni tržni dan), nediljom prid crkvom, na godu (blagdan kad su se u varoši skupili okolni salašari Bunjevci na proslavu i zajednički provod) u varoši, najviše na korziranju di su se mladi pokazivali.
LENDUPINA POMOĆ: Kad je kogod o kome tio štogod doznat el se o njemu obavistit, pa još kad je bio izdaljeg, pogodio je (unajmio) lendupu da dozna što više od tog šta ga zanima. Rad ovake ni malo proste zadaće lendupa je uradila ono šta se od nje zahtivalo, a za tu pomoć je bila plaćena po pogdbi el po slobodnoj volji, koliko je dotičnom vridila obavist.
Kadgod su se zdravo mladi uzimali, dobrim prija dvadeste godine, a kako su u tim godinama još zeleni najčešće su se uzeli nuz dopuštenje roditelja, pa je zato njima tušta tribala pomoć lendupe. Roditelji su se paštrili da njim udomljena dica lipo žive, to njim je bila jedna od životni želja, da na kraj životnog puta na miru sklope oči. Zato su se zdušno paštrili da se spretelje sa što čestitijom, a salašari ako mož i gazdačkijom obitelji, da uvećaju bogatstvo, da njim mladi počmu život iznova sa što više zemlje, koja je nuz rad bila fundament jačanja domazluka.
Neobavištenim roditeljima je često bilo dosta šta su doznali od lendupe, lakše su se mogli primit rakije el zapit divojku (znak prihvatanja zaruka), da ne urade po narodnom nauku: ko friško sudi el odlučuje, friško se i kaje.
U to vrime vinčanje je svaćano ko zajednički život do smrti, zato nije bilo svedno ko će se, s kim i kako provest do kraja života. Onda se nije moglo ni smislit da se čovik i žena rastanu, a kad se to zdravo ritko i desilo, većinom u varoši il selu, take su zgledali (omalovažili).
