Arhiv tekstova
26.11.2004
Lako upoznavanje
U vrime kad se ovo desilo, sridinom trideseti godina XX. vika, važio je starovinski adet da ljudi na selu, osobito salašari, jedni drugima nazovu »Faljnis« bilo da se nađu na putu, sokaku, u ataru. Kako se kazalo, svakom čeljadetu se tako triba javit (pozdravit). Isto je bio red da se na taki pozdrav odzove bilo s »Uvik faljen bio«, »Amen uvik« el »U vike vikova«. Kad je bilo ko ušo u dućan, zvaniju (ured), mijanu el bilo koju zatvorenu odaju, s vrata je naglas nazvo »Faljen Isus«, al i čeljad iz odaje su uzvratili na taki pozdrav, a posli njeg su lakše otpočeli divan.
Kad je kogod išo na kolima svojim putom i sustigo čeljade, koje je tudan stazom tabanalo (išlo pišce), po adetu ako je kočijaš imo mista na kolima, zaustavio je konje i dotičnom čeljadetu posli pozdrava ponudio: »Oćetel da vas ponesem«, iako ga možda dotleg nikad nije vidio. Na pozvanom je bilo dal će privatit poziv i sist na kola il će ić dalje pišce svojim putom. Kad se čeljade privatilo da ga ponesu, unaprid se zafalio, oma su med sobom razminili koje ko, kud iđe, a divan počeli pitanjem šta ima novog itd., jel kad se dvoje pa još nepoznati nađu i ko od nji ima kaku vist oma će je ispripovidat drugom. Tako su ljudi širili visti, bili su upoznati s najvažnijim društvenim događajima, zato je skoro svaki divan počimo: »Šta imate novog«.
ŽENA NA PUTU: Jednog vrilog litnjeg posli podneva kad smo se somborskim drumom na kolima vraćali iz varoši na salaš u Đurđin, na Kapunji prid subatičko-bajmačkom antom (od zemlje napravljeno uzvišenje) koja dili ova dva atara, stigli smo ženu koja je žurila pišce prašnjavom stazom za Bajmak. Po adetu, dida su zaustavili konje, nazvali ženi »Faljnis«, a posli njezinog »Amen uvik« pitali je: »Da vas ponesemo?«. Na njezino »Pa ako baš oćete« časkom je zakoracila na vitinu (nogostup na kolima), popela se na kola i sila nuz majku na dasku (sidalo) didi i meni iza leđa i počela divanit. Nije dočekala da je po ondašnjem adetu dida, kočijaš, najpre pitaju »kako se piše« (kako se zove) i »kud Bogdate« (di iđete).
Naši preci su bili bogoljubni, to su isticali i u svakidašnjem divanu, zato nikad nisu pitali »di ćeš« el »kud ćeš«, njeg su zaminili s »kud Bogdaš«, a uzrečicom »ako Bog da« počimali su svaku rečenicu kad su obećavali da će štogod uradit, digod otić itd. Zato je malo čudno bilo da se ta žena oma latila zapitkivat didu i majku: »otkaleg ste«, »čiji ste« (kako se zovete), a kad su joj dida kazali da je iz đurđinskog Stantićevog šora i da je prdačni (nadimak) Šilar, počela je divan, kako se posli ispos-tavilo, ko da joj je kašika pala u med.
DIVANU NIKAD KRAJA: Dida i ja na pridnjem sicu nismo čuli nerazgovitne ženine riči, furtom je mlela (neprikidno divanila), ko kad tica kovač (detlić) udara kljunom po suvoj kori drveta, ni se mogla zaustavit. Od klepetanja kola (buka kotača) mi naprid baš nismo mogli razabrat o čem je pripovidala, jel joj je majka samo pokatkad i ukratko odgovarala. Malko se oteglo vrime do skrećanja prema Đurđinu, do atarskog puta kod Bagijinog salaša, kudan smo litnjim (zemljanim) putom išli u Stantićev šor, di trojanica (tri ante) dili subatičko-bajmački i pačirski atar. Dida su najpre svratili na čašu vina u usputnu mijanu Milana Zeca u Mišićevu, kako su kazali »da sperem pra s grla«, iako je u takoj priliki kočijaš najčešće zaustavljanje prid mijanom pravdo otprilike »odmoriću malo konje«. A kad se u mijani trevi poznanik onda je adet da se i s njim popije jedna-dvi el više čaša vina. Tako je i onda bilo s didom: kad su ušli u mijanu naručli su vino i s poznanikom počeli divanit, a meni su zapovidili (naručili) čašu sode, onda nuz kabezo, jedino brezalkoholno piće. Kako je posli ispalo, to je pasiralo i ženi jel je imala više vrimena za pripovidanje, bolje je kazat zapitkivanje.
Od mijane smo časkom stigli do raskrsnice s atarskim putom za Đurđin di su dida zaustavili konje. Žena je okoprcno (spritno) sašla s kola, zafalila se majki na divanu i didi što je pono na kolima, oprostila se kako priliči »Fala lipo i zbogom«, očla je zadovoljna svojim putom pišce za Bajmak, tako da su joj papuče sve pucale pod petom (lupkale o tabane).
Ženu nismo nosili daleko, al se za to vrime ona s majkom ispripovidala na široko i na dugačko, dok smo bili u mijani, a kako smo posli iz pripovidanja doznali, s većeg je s majkom pritresla (prominila teme divana) sveg šta je zanimalo.
Na oko tri kilometera od Bagije časkom smo nuz Đušin i salaš Stipana Gurđe dokasali do našeg salaša. Med tušta drva u gusto ušorenim salašima iz dalekog se uočavo naš salaš po velikom drvetu bristu koji je, po didinom pripovidanju, već bio velik još kad mi je čukundida Ilija bio mali (rođen 1820.) Otaleg se tako dobro u šoru iz dalekog vidio još jablan u salašu Stipe Svetog i Čvarkov šumnjak.
Slidi majkina pripovitka s njoj nepoznatom ženom, ispostavilo se da je bila lendupa.
