Arhiv tekstova
24.12.2004
Badnje veče (II. dio)
Kad su čeljad posidali za astal, reduša je u kući (sridnja soba) zapalila dugačku Božićnu sviću, koja će tamo gorit do zore, dok ne počme prvi dan Božića. Časkom je položaj s redušom otvorio vrata i posli čestitanja Badnje večeri, on el reduša su udarali nagorilom badnjačom o dovratak el prag i posli odskakivavanja žeravica kazali: »Koliko žeravica toliko pilića«, pa »… koliko ževarica, toliko prasica« i tako redom koliko imadu feli domaće živine. Na svaku želju su čeljad za astalom odgovarali »Daj, Bože!« Bilo je i takog da su želje izgovarali: »Krave se telile… krmače prasile… ovce jagnjile… čele rojile… njive rodile…« baš tako kako od badnjače žeravice otpadale, a na svaku je želju slidio odgovor »Daj Bože!«
Položaj i reduša su očli u kujnu da položaj na badnjači zapali svićicu, reduša uzme zdilu s gravom, a kad su ušli u sobu položaj je s vrata: »Faljen Isus, čestitam vam Badnje veče!«, a domaćin je privatio: »Uvik Isus faljen, ti živ i zdrav bio.« Domaćin je položaja obaso zrnima žita, privatio upaljenu sviću i metnio je u pročelje nuz božićnjak, a reduša metnila zdilu s gravom na astal. Stojećki su izmolili molitvu zafale.
VEČERA: Prija neg su se latili ila domaćin je nazdravio s bocom zamedljane rakije, na priliku ovako: »Čestitam vam Badnje veče! Dao Bog da se i do godine svi skupimo na Badnje veče u zdravlju i srići«, najpre je on gucnio zamedljane rakije iz boce, a onda je dao redom čeljadima za astalom. Kad su svi pili iz boce tim su pokazali da su u obitelji svi jednaki, a u novije vrime rakiju piju iz čašica, al s istom nakanom. Za rakijom je svako uzo češnjak bilog luka, zamočio ga u med i poijo, to je uradio i s komadićima ora, a i s skalom (kriškom) jabuke koju je domaćin isiko na toliko skala koliko je čeljadi za astalom.
Čeljad su se poređali za astalom u pročelju do oca i matere sili su položaja, a do njeg su se poređala druga čeljad. Kad se i poslidnji za astalom manio čorbe, domaćin je u kašiku naso vina, digdi je iz pladnja nacidio u kašiku malo čorbe i snjom utrnio svićicu. Čeljad su gledala na kog će otić dim, a najzadovoljniji su bili kad je očo usprsto (uspravno), virovali su da onda od nji niko neće umrit slideće godine.
Posli grava reduša je ponudila barem dvi fele nasuva: sa tučenim sirom (vrsta dugotrajnog sira) kojeg danas slabo (jedva da) ima i s makom, a digdi još i s orasima, posli nasuva su ili izmišan kompot od osušeni jabuka, šljiva i višanja. U novije vrime dobrim posli I. svitskog rata počeli su peć ribu, šarana, u tepsiji na pirinču i odozgor polivenim sa skorupom. Za večerom su pili vino, najčešće pitku kevedinku.
Posli večere dio ila, nasuvo i kompot su ostavili na astalu, ako kogod naiđe, a željan je ila, da ga imadu čim ponudit. Te večeri svakom su namirniku vrata bila otvorena.
Kad su se manili večere položaj je čeljadima podilio darove koje njim je Isus dono pod granu. Ovaj adet je iz novijeg vrimena, počeli su ga držat posli I. svitskog rata, a dotleg nije bio u modi (nije bio adet). Iza tog su počeli izvlačit negleduš slamu ispod čaršapa i po njezinoj dužini gatali koliko će dotični dugo još živit.
Za tim su čeljad zapivali božićne pisme, dica su se valjala po slami. Domaćin je s vrimena na vrime dici na slamu baco ora u lupinji, oni su ga razlupali i poili, a lupinje ostavili u slami da budu više pilića.
U to vrime dio čeljadi je išo u komšiluk čestitat Badnje veče, al domaćin je uvik osto kod astala da dočeka i ugosti čeljad koja će doć čestitat Badnje veče.
BETLEMARI: Nažalost, u našem kraju nije sačuvana ni jedna od maketa, barem ne znam za nju, najbliže crkve koju su betlemari, nji najmanje troje a znalo ji je bit do petoro-šestoro, nosili od salaša do salaša, od kuće do kuće i s njom ukućanima na Badnje veče doneli radosnu vist. Za čestitanje radosne visti od kuće do kuće ukućani su ji darivali već prema svojoj gospodarskoj moći. Betlemari su se paštrili da njim crkvica bude što virnije napravljena naspram prave, a u nju su el na vrvu križa zvonika metnili zapaljenu sviću.
Betlemari su se oblačili ko bojtari (pomoćnik čobana), sa šubarom na glavi, naopako ogrnutom opaklijom, čobanskim štapom u ruki i klompama na nogama.
ČESTITKA BETLEMARA: U takom izgledu ravnice su kadgod po salašima i selima betlemari išli svojim putom, od salaša do salaša il od kuće do kuće u rati i selu. Putom su pivali božićne pisme, te su noći ko zna koliko puti otpivali: »Radujte se narodi… Oj, pastiti…« i druge. Čobanskim štapom su se branili od puštani i razdraženi vašaka. U fenjeru skromna svitlost sviće njim je pokazivala put, al i salašarima iz daljeg navišćivala njev dolazak.
Domaća čeljad su izašli prid betlemare, širom njim otvorili kapiju i sobna vrata, da uđu i prid božićnjakom na astalu, ispod propeća, radosnom višću čestitaju Badnje veče, a zatim su s ukućanima zajedno otpivali dvi-tri božićne pisme. Domaćin je počastio betlemare, darivo ji prema mogućnosti, a oni su čim prija očli dalje da te noći obađu što više obitelji.
Betlemari su tako podesili svoj obalazak čestitanja da su krenili od što udaljenoijeg salaša el kuće, približavali se crkvi, da do ponoćnice stignu u nju i prid oltar polože svoju crkvicu.
Kadgod je u bajmačkoj, tavankutskoj i drugim seoskim, a posli i salašarskim crkvama, bilo na oltaru do desetak crkvica koje su okitile okoliš oltara na ponoćnici.
