Arhiv tekstova

Salaš

Vikovna ognjišta koja su naši preci pravili, naše šalaše virimenom se napuštalo. Centralizacijom i seoskim urbanizmom raseljavani su salaši huncuckom odlukom tadašnje vlasti. Salaši ostaju napušteni, a vrimenm i zaboravljeni, ostaju samo uspomena. Dikoji su se odselili u varoš, niki uz gvozden put jel selo. Tako i naša grana imala istu kalvariju. 
Uvatila me klapnja o našem salašu. Trgo sam se sav oznojen. Skočim s madraca, pa gustiram, klapio sam. Izađem napolje čerez sebe. Gledim u nebo, zvizde svitlucaju u punim sjajom, lipota. Legnem na madrac, friško zaspem. Zajutra pivci kukuriču, pa skočim friško – triba namirivat. Namirio sam josag, bio sam zdravo okoprcan. Otro i očešo konje pa se sve sjaju. Pomuzio krave u kravljaču i odno ženi mliko u malu kuću. Dida je namirio svinje i ovce i onog našeg blendavog ovna. Majka je namirila pilež i propalila u bubljanu peć. »Čovče«, vikne moja žena, »ručak je na astalu, dica čekaje«. Otarem ruke, pa u malu kuću. Dida rondza »di si ti, kugod nika snaša«. Dica su naučena reda, dok baćo ne sidne za astal i ne pomolimo se svi dragom Bogu nema ila. Na astalu nacilo krumpira, sira, skorupače i masti što je pečena divenica, friškog kruva što je majka ispekla – milina. Kad sam ručo, opravim se i velim: »Dida, ja sam sinoć rđav san klapio«. Iđem do salaša da malo konje ištrapaciram, a i željni su konji malo kasa, jel sve bubaju po košari. Vi, dida, mi možte držat kobilu dok ne upregnem prvo ždripca. Ždribac je bio komisan, zvao se Jastreb, pa sam njemu uvik mećo ular na glavu u košari. Kobila je bila ždribna, imenom Divna. Ogrmilo sam nabacio na vrat ždripcu od rude na špediteru. Am pribacio i zakopčo kajiš kod potrbušine ašlova. Isto tako i kobili. Kajase sam provuko i zakopčo prvo ždripcu, pa onda kobili. Štrange od ama sam prvo nametnio na unutrašnji ždripčanik p’ onda spoljne. Konji su bili rase nonius. Ždribac je bio jak pa sam njemu uvik mećo kose žvale. Sio na sic na špediteru di je dida prostro opakliju. No, za mnom je dida viknio: »Dedara ti tvojeg, a kandžiju nisi uzo«. Doda je on meni, a konji su jedva dočekali da ji javim. Izdekam napolje. »Tiraj«, viče dida, »ja ću zatvorit kapiju«. Bulgarije su nas obilazile na putu, al pak, konji su navikli. Jastreba sam moro mamuzat da olakša, jel kobila je bila ždribna, a i ona je bila plava. Stigli na salaš. Otvorim kapiju od ledine, pa udekam konje prid košaru. Gledim: sve stoji na svom mistu. Konje sam isprego, uveo u košaru, pa im dao malo pit. U salašu sve stoji na svom mistu. Nisu bili nikaki vandrovači ko što sam klapio. U ambetušu je bila stara roljka, a pod njom karmić. Gledim: štogod mi fali; gustiram, al ne možem se sitit. Ta, tu je sve što je i bilo. Šnjotam pa opcigujem, šta su vandrovači drpili, jel me samo napast spopala. Odem vidit žito i ječam što sam jesenas posijo. Kleknem, očupam ječma gledim: vaća ga bola. To je čađavost. Vidim mušice lete, tribaće polivat ječam. Na mrginju njive, stojim na panju, gledam komšija odoro od mojeg žita. To je niki novi komšo što je kupio zemlju od bać Loska, pa se pravi hanjzo. E, sutra iđem kod prokatora. Gledim pa opcigujem: cigurno je ušo podrug metera uzduž. Obazrem se kad niki čovik iđe upravo prema meni. Veli on meni: »Komšo, ja kupio zemlju pa mi deran oro i odoro tebi podrug metera, ja ću to tebi oma isplatit, nemoj pokrećat prokatora«. Av, ovaj niki pošten. Dao on meni novce, veli neće se to više desit. Kad si čovik, ajde na salaš da popijemo po čašicu rakije. Tako obašo naš salaš i zemlju. Noćas ću mirno spavat, valjda.