Arhiv tekstova

Buger

Gledam kroz pendžer, dica odešu u škulu. Sitim se protekli godina kad sam išo mojeg derana upisivat u rvacki razred. Bilo je muštrave pripovitke: »nećeš dicu razdvajat, jel dilit dicu po nacionalnoj pripadnosti« i još da ne divanim. Bili smo srićni, još i ponosni što naš deran iđe u rvacki odjel. Ta graja koju sad gledim u dičiji radosnim hucušagom, curukne me u moje ditinstvo. Eh, dica ko dica. Al nije baš tako. Niki dan iđem kupit kruva u pekaru. Susritnem komšinsku dicu, očekujući pozdrav Faljem Isus. Prođu pored mene kugod pored turskog groblja, ne kažu ništa. Ja se sam sebi ne možem iščudit. Odem u pekaru, tražim veknu kruva. Nika curica nova u pekari radi, pa ponovi »šta ste poručili«? Kažem »veknu kruva«. Gleda ona u mene kugod da sam šenut. Žena pored mene kaže joj: »Čovik traži kilo hleba«. Usluži ona mene, platim pa gustiram: odsele ću samo divanit ikavicom. Kako sam se vraćo natrag, dica nose taške veće neg oni sami. Nijedno dite se nije javilo. Kad sam dokoraco blizo mojeg sokaka, jedna curica vikne na me »Faljen Isus, bać Ive«. Ja se od dragosti obazrem, otpozdravim curu. Vidim cura nosi tašku, tašku veća neg ona, pa joj velim »evo, ostavim kruv, pa ću uzet biciglu da ti pomognem odnet tašku«. Usput, dok smo iši, pitam koji razred iđe? Ona mi radosno veli »prvi razred«, pa ponosito kaže »rvacki«. Ja se sav otkravio od miline. Rastanemo se kod škule, kaže ona »puno vam fala«. Kad sam došo kući, zovem telefonom curine roditelje. Kažem kako sam joj pomogo odnet tašku zato što je lipo vaspitana, naročito kako mi se javila. Gustiram kako je to bilo u moje vrime. Iđem biciglom s vernauka, pa sam se zauko. Na ćoši smotam, naletim na bać Miju. Nisam se ni javio, ni izvinio, neg nastavio verglat biciglu kod majke Marge. Tamo sam ostavio biciglu, pa furtom pruži korak da ne zakasnim u škulu. Taj dan dobijem bugera iz matematike. Nisam to prijavio neg oćutio. Svake nedilje poslipodne je išo sladoledaroš. Bio sam u gostima kod majke Marge. Mi dica smo od ćoše čuli njegovo zvono, orcali vratacima da starija čeljad čuju koliko čekamo sladoledaroša. Povirivali s vrataca, svako svoji, kad će doć prid našu kuću. On zvoni, al majka ne izlazi napolje. Sladoledaroš ode. Meni nema kuglje sladoleda. Kad je odmako, majka izađe napolje. »Majko, očo je sladoledaroš.« »Znadem«, kaže ona, »a ne pitaš se zašto nisam izašla napolje«. Slegnem ramenima. »E, zato što se nisi ni javio, a kamol izvinio bać Miji na kojeg si natrčo niki dan. Još nisi se javio ni snaš Rozi što je sidila na šamedli. Ovo će znat tvoj baćo i nana.« Ja se pokunjio, očo u treću avliju, pa gustiram: biće meni dvadest pet na tur. Onda nije bilo telefona, pa sam se nado da će majka zaboravit. Posli užne sam očo mojoj kući. Kad me s vrata baćo dovati kajišom po turu. Nabraja on, al vošti. Nana još potpačiva »to mi odranjivamo, taku smlatu, a misli da mi nećemo čut za bugera što si dobio iz matematike a nisi prijavio«. Nana zapovidila, za kaznu ćeš u ćoši klečit na kuruzi. Ne smim ni plakat, ni micat se, samo u ćošu gledat. A nji dvoje samo nabrajaju. E tad sam nagrajiso za neprijavljen buger. Klečio sam do večere. Kažnjen si, nema klikerovanja, na sokaku, tapkanja, ni sigranja perjom golupčarenja s komšinskom dicom.