Arhiv tekstova

Praznik (ne)rada

Dosadno mi, čekam baka Janju i druge. Študiram, lipo potlipodne pa će cigurno doć mal na divan. Nisam je vidio par dana, a za par dana se svašta zna desit a one bome znu i više neg što se desilo. I evo ko da su se dogovorile, jel ko da j’ bila kaka komanda: u isto vrime izlazu na sokak. Skupile se kod baka Janje vidim, a nisu ni krenile baka Janja pokaziva rukama, nogama, ko da ašovi, grablja jel motikom kopa. Iđu pa mal-mal zastanu a baka Janja ope. Pa se još saginje i zabada ko da sije. Ta, ni ni sila već počinje: »Čeljadi, ta ku’ će ova ludorija dovest? Ta iđe sve na gorje i gorje. Prošo nam ovaj praznik, kako kažu Praznik rada. Ta, čeljadi, svi se pripravljali ko da će svatove pravit. A bome na taj praznik peklo se, okretalo, kuvalo, što b’ rekli jilo, pilo i sve šta još ni. A kažu skupoća, nema se, zlo u svitu a i nama se priti. A ite sam mal u zadnji dvor pa još malkice do bostana. Pa bacte oko. Ta u selu bašće zakorovite, zarasle ko da gazde nemu. Sam da su se jedni latili ašova, drugi motike jel grabljica i eto za ti par dana ka’ smo ko proslavljali bilo bi i prikopano i posijano i ne b’ se moralo it u dućan. Neg svi pobigli iz sela ko da j’ tamo di bižu mufte. Ta, ni dragi Bog reko da j’ svetac ovo pa da se ne radi«. Strina Evča sva ozarita: »E, sa’ sam Vas dočekala, baka Janjo. Pa kako možete taki bit? Pa za to su se čeljad izborila. Da se tog dana slavu prava što su kadgod davno izborita, što bi moderno rekli. Da se manje radi. Da na poslu ne bude teško. Da se rabadžije i svi što radu poštivu. Mogla bi tako do sutra. E, sad baš pravo ne divanite. Misto da se svi raduju Vi još i zanovetate«. »E moja, Evča, ono što ti vidiš to baš i ne vidu svi. Koliko su nas učili a kako izgleđe da j’ sam kadgod prija bilo tako, kadgod se na taj dan bunilo, prostestiralo što b’ reklo. Digod je štagod zafalilo, a bome malo di ne fali, bunilo se da se poštiva ono što j’ napisano pa i da se to još i unapridi. I to tako od prija jednog vika pa i više. A danaske izgleđe da svima kod nas na poslu baš, baš paše. Ko da j’ posla ko plive, a ta prava najbolja na svitu«, baka Janja će. Eto, i baka Manda objašnjava da se to kod nas pritvorilo u pravi svetac a ni praznik pa divani: »Ajd što ovi, što b’ rekli matori što im dosta posla, slavu al to se i dica dali u promet. Tek oni. Pa šta oni imu slavit kad se vala ni u škule ne oznoju a kamo l na poslu?«. Baka Marica vidim naštudirala pa objašnjava da ni baš svagdi ko kod nas. Čula j’ na televizoru kako su tamo digod, zaboravila di al cigurno j’ na tom trulom Zapadu, možda Parizu, bilo velike bune. Bunili se radnici da im otimlju ta prava. Bilo ji na stotine iljada kaže. I mrtvi bilo. Baka Tonka vidim klimlje glavom pa će: »Čeljadi, nisam ni študirala od tog al cigurno znam da su se ovi moji iz kuće i sutra žalili kako su umorni od Praznika rada. Zamislite, slavit, ne radit ništa a umorit se«. Baka Janja glavom klimlje, pokaziva na mene. »Ja ništa ne znam. Mi nikud nismo išli. Išlo se u atar prskat jel je bio lip dan. Po kuće se sprimalo, kopalo po bašći, otvarali šifonjeri, kosila trava. U kuće uvik ima posla. Moram pitat velečasnog jel smo mi veliko zgrišili ka’ smo radili na taj Praznik rada što j’ ko da veći neg naš svetac«.