Arhiv tekstova

Krtina

Gustiram i apcigujem u bašči, virime prolazi frtalj po frtalj odeše godina. Lanjska godina u ovom dobu prošla bez kapi kišice, a sad već svima dosadila. Al starija čeljad su vako kazla glede poljoprivrede: sijat žito u pra, a kuruze sadit u blato onda će bit rodna godina. Ako je rodna godina, onda se namisti da cina budne mala; kad ne rodi, onda je dobra cina, tako naš salašar uvik nagrajiše. Prošli nedilja seljani izašli traktorima pa blokirali varoš, jel pogođeno nije sprovedeno u dilo. Taku miškulanciju smo prošli već tušta puti, al generacije se minjaje pa sad dica ištu. Eto, ne mož se ni politika zaobać, jel kad se sitim išli mi prija udarat u laboške prid varošku kuću, ha, brez kosta. Moj baćo meni kazo »džabe orcate tamo, jel to niko ne haji za tim«. P’onda koji andrak, kad nam ne pasira. Baćo mi huncutski kazo »ti što su ga izbirali, ti će ga i kečit«. Tako je i bilo. Čovik zaboravi sve svoje nevolje, p’onda jeto odvijaju jednog punog čovika a podmetnu drugog golju, koji još nema ništa, pa kad se skući opet drugod i uvik priko naši leđa dok se hajto vrti uvik ko na đermi.
Kogod zvoni na onoj mojoj klečki što sam obisio, da kad sam u bašči da čujem. »Oma«, vičem. Iđem friško. Otvorim vrataca jel uvik rajberom zaključavam, naleglo se vandrovača. Niki čovik sa žutim kombikom kaže mi da sam poručio niku spravu. Ma, to je greška! Kaka sprava, mal nisam kresnio. Na to nana viče: »Ja sam poručila, to je za one tekunice da ji odvijamo iz bašče, svu bašču su priorale«. Ajd i to da probam već sam zabado boca cakleni, zadivo čutaka u jame, sipo umorenog ulja... one sve bolje rade. Peršin i šargaripu su svu izburlali, sad krenili na bili luk što sam jesenas sadio. Napast živa. Uključim ja, ono niko pijuče, valjda će i odvijat iz moje bašče. Najdared vikne kogod, kad ono komšija Felo. »To što si metnio tu spravu nji to vabi, pa još bolje rade.« »Ti, Felo, ako se nemaš s kime sprdat, mani se mene.« On meni: »Ja sam ti kazo«, pa se srdito okrene i ode zagrćat svoj krumpir. Tako lipo zuji ta zujotinja valdar će i provijat, gustiram. Krumpir mi zlatica napada, luk crvotočina vaća, sve štetočine napadaje, a dugačka je godina. Mraz ovrvo voće, sve iđe nataraške. Donese mi telefon moja nana, zove komšija na salašu Albe. Kaže, »dođi na salaš da vidiš ječam je dosta povalio, od silne kiše« i spušti slušalicu. Dedara mu njegovog baš me danas sve skeftalo. Friško upregnem kobilu u špediter. Kobila je naučila, sama stane kod mijane da kečim rakiju na eks. Birtašici kažem »daj mi koje pivo jel ovi na salašu moždar nemaju«. U jednom kasu sam bio na salašu. Gledim ječam je polego na male bauljare, to nije velika greda. Albe oma došo na ogradu pa kaže »nije opasno al moro sam ti javit«. Izvadim iz sica boce piva. Veso se nasmijo: »Moro sam te navabit, nemam piva; znam ja tebe odavno«. Rič po rič, divana ma koliko pa odem kući. Zgotovio namirivanje josaga, večera, pa u buvinjak. Sutradan zajutra oma odem u bašču, kad ono krtine još bolje izrijale, kako je kazo komšo Felo. Oma sam odno založit tu spravu i zdravo sam bio bisan cio dan. U zdravlje, čeljadi.