Arhiv tekstova

Sa‘ smo se sitili

Nikad kraja teški, gadni divana. Svi se posmišćali na klupčicu, a ja na moj stolčac. Baka Janja namrgodita, ko prislikana od prošli put počinje: »Ona televizija počela sad mudrovat, sa‘ se sitila. Ni dosta što se sve zagužvalo već sad svi počinju divaniti di tu falinka. Ko j‘ zglajzo? Ko j‘ kriv? Zašto se sve to moralo tako nadesit? Pa, čeljadi, to j‘ taki divan ko da niko u Boga ne viruje. Ko da niko u crkvu ne iđe. I kad se dragi Bog ko spomene, onda ko da j‘ on kriv. A svi iđu ruku pod ruku u isti rog često dušu. I sad ka‘ j‘ zlo došlo, mrtvi pa još dice za ne kazat e sad odjedanput svi počinju študirat, pravit se pametni. Upirat prstem. Sad odjedanput dicu ne učimo dobro, što b‘ rekli moderno, ne vaspitavamo kako b‘ tiribali. Ta dismo do sade bili? Sa‘ smo se sitili«. Gledim u strina Evču, ona oma prva krene al ovaj put ćuti. Stisnila i zube, guta knedle al neće ništa kazat. E, zato baka Tonka ni ovaj put neće poslidnja kazat već oma nastavlja za baka Janjom: »Čeljadi, baka Janja ima pravo. Sa‘ smo se sitili ka‘ j‘ sirće proljano. Ta odavno smo mi ošli u krivi sokak so tim vaspitanjem. Bome, pogubili se. Poumirali stari, a i ovi što su ostali ko da volju više gledat televiziju. Turcke jel španjolcke serije i one zadruge i ‚šouve‘, jezik pokidat da kažeš. A i kad bi malo tili svitovat, onda dobiju po repu ričma da se oni ne mišu, da ima ko će, jel da gledu svoja posla. Što to gledu stari, al to gledu i ovi mladi, dade i majke, još veće zlo«. Strina Evča još ćuti. Baka Manda poveziva maramu pa objašnjava kako j‘ bila niki dan platit crkveni porez pa j‘ tamo naišla na jednu mladu ženu koja j‘ došla misu platit za pokojnog i zamislite ta ni pripoznala velečasnog, ni znala ni kako izgleđe. »Bože dragi, pa ta onda ni za Božić ni za Uskrs ne iđe u crkvu, a kamol svake nedilje. Pa ta ni dicu onda ne šalje u crkvu. Pa kaka će ta dica bit onda, šta će znat, kad ni mama i dada u crkvu ne iđu?«, baka Manda će. Baka Marica ne čeka ni da završi: »Imaš pravo, Mando. Danaske dica u crkvu iđu kad baš odviše moru. Uveliko sam za krštenje, pričest jel krizmu. E, onda se dade i majke, kumovi  i rodbina nadesu, napirlitu, pa paradiru kroz crkvu. Pa još napravu veselje ko da j‘ veridba jel mali svatovi. I kad sve to prođe, onda bude ko da ni ni bilo«. »Jest, jest, i u škulu ko da iđu sam zato što moru. Ta u škule su đaci glavni. Imu svoja prava. Učitelji drću ko prut od đaka i roditelja. Ne do Bog dragi da slučajno učitelj viče na đake, a kamol da ga za uše uvati. Obro j‘ bostan. Može đak vala škulu zapaljit a da mu ništa ne bude. Danas je dicma glavno za učenje mobilni. A sa‘ smo se sitili da i tu štagod ne valja«, baka Janja će nanovo. Vidim sa‘ će strina Evča: »Čeljadi, ta cili svit tako. Nismo mi drugojačiji od drugi. Mi sam pripisivamo od drugi kako triba dicu učit, kako se kaže moderno, vaspitavat. Kake to ima veze kaka su nam dica jel iđu redovno u crkvu jel ni? Jel se gledu te zadruge jel ni? Ta sve što ti triba mož nać na televizije. A i ko će se bakćat s dicma kad sve ima u škule, na televizije jel na tom mobilnom«. Svi gledu u mene. A ja ću: »Sa‘ smo se izgleda sitili da ako cili svit skače u bunar ne moramo i mi za njim«.