Arhiv tekstova

Ko sarka

Mislim se tako dok trčim do klupčice da neće vala bit ope divana od kaki veliki briga. Baka Janja i druge već posidale. Baka Janja počinje: »Čeljadi, mi stariji se sićamo ko j‘ i kako j‘ bilo čeljade što su ga zvali Sarka, a ako j‘ kogod zaboravio ja ću vas podsitit. Eto, živio j‘ skoro cili život sam na kraj sela. Odviše voljio njegove koze i magarca s kojima je najviše vrimena provodio. Imo mal čela i živine. Taman za priživit. Bio bradat i kikat. Kažu da j‘ kozama siko bradu. Divanio se s kimgod, sam ako j‘ baš odviše moro. Selo mu se čudilo a dica ga se plašila«. Bome, baka Tonka ope prva objašnjava da danaske  taki ko Sarka imamo koliko oš. »Eto, čeljadi glete, sade da mal dužje sidimo cigurno bi vidili da kogod prođe i šeće keru. Što ga šeće pa se još i divani s njim. Pa ni čudo još i da mu se i za štagod što b‘ rekli izvini. Čeljadi, pa više se ne šeću dica, momci i divojke već skoro svako ima svojga keru. Nikom više ko ne triba pajta jel druga, dosta imat keru«, baka Tonka će. Baka Marica u smi‘, pa će: »E, Tonka, ja niki dan bila kod komšinice. Ne vidim ju i ne čujem danima pa da vidim šta joj je. Kad ono mačka joj bolesna. Kaže, ima temperaturu. Nisam ni znala da ima mačku. Što ima mačku, ajd al ona ima mačku sam za unutri. I došo veterinar vidit kaka ju bola napala, da neće možda morat u bolnicu. Žali mi se kako j‘ mačka odviše nervozna pa se ni dala niki dan ni ošišat. Pa mi još objašnjava kako joj je eto najbolje s njezinom mačkom, ona sam prede i ulagiva joj se i ne sekira ju«. I baka Manda bome ne čeka: »Jest, bome, kako ja čujem, čeljadi, više niko s nikim. Kobojage su svi dobri međ sobom, najbolji, a vidu se svake live. A i ka‘ su zajedno svi gledu u te mirakule što zovu mobilni i sam ništa pritisku jel slušu. Ta danaske nit ko s kimgod divani nit ko komugod triba. Pa ovo ni da su danaske čeljad ko Sarka već i gorje neg on. I Sarka ovo da vidi zabrinio bi se«. Vidim i strina Evča će štagod: »Žene drage, Marne dite naše, ta to j‘ danaske tako. Više se i ne triba it divanit na ćošak jel klupčicu. Dica i veliki imu te mobilne i sve dogovaru i vidu priko nji. Ta ni u crkvu nediljom ne moraš it već misu možeš gledat na miru kod kuće. Ta Sarka bi danaske bio skoro ko i mi«. »Štaaaaa, šta ko mi, ta mi smo sade gorji neg Sarka. Eto, čula sam i za nas u selu da divanu da vala nismo kako triba što se sastajemo i divanimo na klupčice. Da ne znamo šta ćemo od dosade. Ta ni vala da sam na mise i sarane triba da iđemo jel tog je najviše ako i tog nema na televizije.  Ni vala da su kerovi, mačke i kake mirakule važniji od čeljadeta. Da vam kažem, niki dan ja napolju a isprid kuće prošla divojka, pa i ne znam jel divojka pravo da vam kažem. Nit Faljen Isus nit dobar dan. Natukla nikake slušalice na glavu, drmlje se i iđe. Zakikatila, sam što ni zabradatila, da vidite kako j‘ ofarbana i sva iscrtana. I Sarka da se digne uplašio bi se od nje. I tu ni briga ko će s njom. Raspitala se posli pa mi rekli da se ta s majkom i dadom ne divani, sam spava u kuće. Nit iđe u škulu, nit radi, nit ima drugu, u crkvu ne iđe. Bože«, baka Janja će. »Ja za Sarku nisam č‘o, a šta sam sade č‘o od njeg ja neću cigurno bit ko Sarka«, svaj važan ću.