Arhiv tekstova

Aldumašče

Niki dan bio u varoši. Koracam po korzi, pa pogledam u nebo opet se oblaci naoblačuju. Božem prosti, svaki dan kiša. Kako ću ovrć ječam koji je već polego? Odjedared pride me stane nika čovčina, sprva ga nisom pripozno. Moj pajtaš Krešo iz »Zanacke komore« di smo išli na igranke. Sav sam se zbunio, nisam ga vidio tušta godina. Tute se mi izgrlimo i ispozdravljamo. »Joooj, Krešo, kako sam se iznenadio. Di si šta rabotiš?« »Radio sam kod Švaba u Nimačkoj.« »Pa ko ti radi zemlju na Bikovu?« »Izdo sam u arendu, a salaš nam osto na toj gredi pa stoji.« »Ajde, iđemo sist u kaku mijanu da se malo ispripovidamo.« »Krešo, u varoši nema više mijana, samo niki kafići, jel sladoledaroši.« »P’ onda oćemo u kafić ‘Galeriju’, tute u Gomboškom sokaku tamo naš svit naučio ić.« »To je tamo priko puta od kuće ‘Pučke Kasine’?« Da. Našli smo misto u pročelju. Smistili se, nika curica nas poslužila pićem. »Jeto, Ivša, moj druže, sve mi se privrnilo od kako mi moj čiča umro. Nana je davno umrla.« »Znam. Bože, bio sam na sarani, pamtim Krešo kako smo pokisli do gole kože.« »Neg da ti velim, posli čičine smrti razdiljena je zemlja mojim braćama i sestrama. Nama je osto salaš i zemlja oko njeg. Ti godina bila suša, nije rodilo, p’ onda rodilo kugod i sad. Cina mala. Tio sam se zaposlit u kakoj firmi – nisam uspio. Sve mi se okrenilo nataraške. Opravim putovnicu pa odem u bili svit, u Nimačku. Tamo sam bio ezermešter. Svašta znam radit u pravljačini, a najviše sam ziđo kuće. Od jutra do mraka sam radio dok nisam malo novčića skupio, pa došo rad familije. Salaš je pokraden, sve što se dalo odnet je odnešeno. Očo sam u penziju pa smo se ja i Roska vratili na naš salaš. Dica su se tamo zaposlila i ostala.« »E, moj Krešo. Kako si uspio otić u penziju?« »Mani, skrndavio sam se na gradilištu, pa sam osto bogalj. Vidiš kako iđem, ko potpačen. Neg, da ti velim, ja danas plaćam aldumašče.« »Čerez čega?« »E, danas sam posto dida.« »Av, to je najlipča vist što sam danas čuo, i mi čekamo.« Nazdravimo. Isprivrćali smo tu koji čega u divanu, kad zazvoni telefon. Ko me sad zove? Žena: friško dođi. Kaka je sad nevolja? Prikine vezu. Rastanemo se nas dvojca. Sidnem na biciglu pa verglaj furtom na salaš. Sav sam se oznojio kako sam tiro biciglu pod vitar. Uz put mi se čeljad javljaju da stamen koju rič da prodivanimo, al’ samo otpozdravim i verglam. S grede vidim niku limuzinu u ledini. Gustoram dok sam ulazio u ledinu, jel su kaki bankari, kogod umro, jel kaki netribaši. Kad sam banio na vrata, gledim kotarica na astalu u plavo okićena. Zet kaže: »postali ste dida«. Dragost velika! Oma smo nazdravili, čestitali. Još kad je kazo da su deranu nadili ime Ivan! Osmih na licima, a suza u oku. Svečanim kristalnim čašicama smo nazdravili. Sve nevolje smo ostavili na stranu. Jeto, zete, ovo mi je najradosni dan. Aldumašče sam pio u varoši s Krešom, kom se rodila unuka, a nama unuk. Od ovog nema lipčeg. Nazdravljali smo više puti. Žure obać svu rodbinu. Ispratili goste, nana i ja zagrljeni radosni s noge na nogu lagano ledinom iđemo u salaš. »Gotova je užna.« »Dobro, samo da napojim josag.« Nosim s đerme u dva kabla vode. Otvorim gornja vrataca, vidim oždribila se kobila. Av, Bože. Koliko godina sam čeko da imamo podmladak od kobile rase nonius. Vičem radosno »ženo, imamo ždribe«. »A je, cigurno se oždribila dok su gosti tute bili.« Donese žena crvene vunice i okomota oko vrata ždribetu, da ne bi kogod ureko. Čovče moj sad nas dvoje moramo popit aldumašče. Dobro će pasirat prija užne. Unučad kad dođu, oni će nadit ime ždribetu. Tako, čeljadi moja, radosni dan prođe.