Arhiv tekstova

Kruva i sigranja

Sidimo u ladovine na po dvora. Fala Bogu, nema komaraca. Vidim Marin mal-mal, gledi u mobilni. Šta li sade gledi stalno, mislim se. A on će, ko da zna šta mi u glave: »Dida, vidi odviše smo uspili u svitu. Najvažniji smo«. Isklištio ja, trepam, nemam riči al uspivam kazat: »Pa u čemu smo toliko uspili u svitu, Marne? U čemu smo mi to najvažniji? Ta nema nas kera za čega ugrist. Kako znam dužni smo i Bogu i ljudma. Stalno nam štagod fali. Stalno štagod vraćamo. Kako kažu na televizoru i našu dicu smo zadužili o-ho-hooo. I kako smo sade i di smo to mi uspilu u svitu«. Češe se Marin po glave, vrti glavom. Vidim da sam ga satiro u ćošak. Još ću: »Kako to da smo uspili, najvažniji da smo, a ja kad izađem na sokak isto komaraca ko niki dan, i više. Na televiziru digod okreneš nikaka poplava, nikaki miting protiv kogagod. Skupoća i šta sve ni«. I sade mi on počne držat litaniju kako smo dobri u vom, u nom. Kako j’ taj, kako kažu, sport štagod odviše važno za čeljad a još više za državu. Pokaziva kako mi kad oćemo pobeđivamo sve u svitu i kako nam u sigranju vala nema ravna. Sad ja gledim u njeg, češem se di mi ne srbi. Vrtim glavom. Mislim se kako moj Marin divani ko da j’ jio bunike, ludi trava. Bome, baš mi iznenadio ovim divanem. Sa’ sam već ko malo i bisan pa ću: »E, sade da ja tebe kažem i pitam. To što j’ kogod tamo digod u svitu pobedio od naši pa još skrutio milijune jel tebe lakše sade? Tvoj buđelar veći? Jel od tog ovoj sirotinji bolje?  Imu štagod više? Jesu manje gladni? Jel im vekna kruva veća? Jel dicma možu više ponudit za užinu? Ta, ka’ smo se probudili potli takog pobeđivanja nama isto, još gorje, a bolje sam onima što imu novaca. Njima uvik još bolje«. Vidim, spušćo nos. A ja ću dalje: »Nama da j’ ponudit kruva i sigranja i onda j’ sve rešito. Kako vidim uvik tako bilo i biće. I onda nas ubeđivu kako smo mi roditi da budemo najbolji, najveći. Da nam niko ništa ne može. Da mi ko možemo i pobeđivamo cili svit. Da smo, oprosti Bože, ko narod s nebesa. E, moj Marne, ta tu nam pripovićku pripovidu od kad znadem za sebe. A od kade ima ovi mirakula, televizora i mobilni, od onda j’ još gorje. Ta ponudu nam kruva za par dinči jeftiniji da svako ima i sigranja di pobeđivamo i sve j’ rešito. I naši stari, i žena, i dica i ono što j’ bilo i što će bit, sve j’ rešito. Ko digod pobedimo u tom sportu jel budemo u vr i onda mi slavimo ko da smo ozdravili jel se obogatili. Vražja su to posla, moj Marne. Vrag je izmislio to sigranje i pobeđivanje da b’ mi zaboravili da sutra triba radit, bit vridan i pošten, ne lagat, virovat u Boga, naše stare. Kako se ne napregnemo da dicu pravimo već trčimo za kojekakim sigranjem. I dok se mi kobojage radujemo što pobeđivamo tu kogod debelo skruti novčurine. Po države ošlo u druge države. Niki drugi došli nam radit jel nas nema. A nama što smo ostali da j’ kruva i sigranja. Dragi Bože, ako si ti ovo smislio baš si nas metnio na kušnju. Mal za kruv i sigranja koliko oš. I tako dovika«. I bome zinio Marin, riči nema.