Arhiv tekstova

Ris

Ovo je jedan doživljaj što se trevio u davnim vrimenima koji je pripričavan od bireša. U jednim od naši frljaza živi gazda Losko. Sve je steko radom i velikim šporovanjem u rani i piću. On je, rode moj, više korizmovo za svojeg života neg običan bireš, al znao se i prsit svojim velikim buđelarom s tušta novaca. Znao je upregnit dva mrkova u novim sersamu u haptike i krenit nediljom u crkvu, on i njegova snaš Koca. Bireš bi friško otrčo drugim uvratinama pa upopriko jarošom do crkve da gazdi čuva mrkove. Pa zdravo je bilo lipo slušat kad gazda Losko naiđe s mrkovima koji su rzali čitavo vrime. Neg, da se vratim pripovitki. Kosilo se žito, al kadgod se kosilo kosama. Risari su radili kod gazde Loska, sve je već pogođemo, a banda je bila mlada. Pri pogodbi izuzeli su ilo. Tako prvi dan rade od jutra ranog sve dok nisu prvi pivci počeli kukurikat. Dođe vrime ručka, a Koca nasikla avaške slanine, one priklanjske, sva požutila, ta valjda je ni kerovi ne bi poili, crnog luka, kruva, al ne od žitnog već od kuruznog brašna. Šta će čeljad, idu kad nema drugog, pa nastave risari radit furtom. Gazda Losko izađu pokadgod, pa pogledaju kako kose pa uvik podvikne: »Niže kosite tu slamu, jel tako je pogođeno«. Šta će čeljad, rade kako gazda zapovida. Došla užna, risari i risaruše posidali pod dud, pa koji padne krišom ga poidu da gazda ne vidi. Donese gazdarica Koca užnu, oni gladni, dobili soparnu čorbu brez tista i tarane, kruva al tvrdog, jel manje će risari poist. Posli ila ajd opet šibaju oni, al sve i pivaju naše stare bunjevačke pisme. Dođe i veče, a gazdarica Koca viče: »Ajte, čeljadi, na večeru«. Opet ona njima avaške slanine, crnog luka i kuruznog kruva, a taj kruv je valjdar pečen prija dvi nedilje. Tako su prolazili dani na istoj rani. Na dan obračuna gazda Losko iznese buđelar, pa ga otvori, al onaj niki ko da viter duva u njem, skoro prazan, isplati manje neg što je bilo pogođeno. Šta će čeljad, ako neće, na godinu i neće zvat. Primi šta ti se nudi i ćuti. Vikne ženu: »Koce, danas je dužijanca donesi vina, da se popije«. Donese ona vino, al to je vino ono što je treći put stiskano i s vodom mišano, zvali su ga kiselica. Donese i čaše, gazdačke, što ne stane u nju ni tri ftalja deci, pa nazdravi s čeljadima. Kad jedan deran, kuražan, skoči pa drekne: »Gazda, da znaš da sam s jednom od tvoji ćeri šaro u ambaru i zdravo je lipa brez leveša«. Gazda sav pocrvenio, pa vikne Kocu: »Jesi l ti čula šta ovaj balo divani da je šaro s našom ćeri?«. Momak je taki niki okoprcan, crnokos, lip, jak, ta koja se ne bi zagledala i pripala takom deranu, misli Koca. Losko skoči, pa vikne ćeri. Sve tri lipe ko slike, pa i pita koja je šarala s njim. Kad ono najmlađa Mara klimne glavom. Kad to vide gazda Loskove oči, oma mu došlo rđavo. Svi se poplašili da neće umrit, sav niki poblidio.
Prođe tom jedno vrime, oprave se svatovi, plebanoš i na oltaru vinčo. Prođe sve u najlipčem veselju, al gazdi nije pravo što su mu pretelji bireši. Al šta će? Kad se sve zgotovilo, deran kaže gazdi al sad već baći: »To Vam zato što ste nas tako zdravo dobro ranili u čitavom risu, s Vašom taranom i avaškom slaninom. Ja više neću bit bireš, neg gazdin zet i imat Vašu lipu Maru meni vikovičnu«. Odsele gazda Losko više nikad nije šporovo na ilu i piću. Svi su volili kod njeg radit ris za njegova života.