Arhiv tekstova

Put na morje i truli zapad

Sidimo ja i unuk Marin u ladovine. Uranili, jedva šest prošlo al napolju baš lipo. Dok čekamo ovu našu turcku kafu, gledim češe se on po glave, ko da bi mi štagod reko. »Ajd, lani, gukni, vidim da bi mi štagod kazoo«, ja ću. A on će: »Študiram već par dana da štagod pitam, da ponudim al baš i ne smijem od majke i bake. Rekle bi da nisam baš kako triba. Al eto moram, da ne trune u mene. Dida, javili mi iz firme da triba da iđem na nikaki seminar na naše morje. Pa napisali da mogu i povest kogagod ako oću. A sitim se da j’ to tamo di imamo rodbine. Mislim se ako su živi, ako se još čujete s njima, mogo bi Vas povest. Nikom ne bi bili na trošak, a vidili bi naše morje i rodbinu. A i pobigli bi mal od kuće. Na tri dana, dvaput spavat. Znate da j’ moja limuzina ko mala lađa pa ne b’ ni ositili dok putujemo«. Isklištio sam, ne trepam. Študiram, pa neg šta su neg živi. Svake godine nam i to po starovirski čestitu priko pisma imendane, pa svima Uskrs i Božić. Ta, mi naši se držimo. I tako se ja naštudiram da i ne pitam ovu moju da mi slučajno ne b’ izmislila štagod i sustavila. I gle čuda tu se niko ni ni bunio u kuće. Ova moja kaže da iđem z Bogom, da pozdravim naše i još puno lipi riči. Bome, baš mi iznenadila. Jel ta zna zagorčat život kad krene držat litanije kad joj se štagod ne sviđa jel neće. Kad mi nabasanji tri dana mi se ne pije vino i rakija. Digli se ujtru. Krenili. Na prve granice, neću reć čije, što b’ rekli u crkveni knjiga farizeji, policajci, sidu u nikaki mali škatulja. Sve siromaško. Vala je dragi Bog kaznio. Mal mi zasmetalo kad su mi pitali kud iđemo. Mislim se šta nje briga kud iđemo, ta iđemo za naše novce. Bome ova druga granica, neću reć čija al mi drago, naspram prve ko mali raj, svitli ko malo selo. Mislim se da vala tako izgleđe truli Zapad. Bome, ka’ smo prišli putevi široki, iscrtani. Mal-mal pa mož natočit goriva, al bome i kupit i jist i pit. Onda smo ope prišli par granica. I one baš uredite. E onda smo došli u ta brda i planine, šume. E, tamo vam, čeljadi, ne mož zalutat da oš. Ni livo ni desno sam pravo. Al to j’ pravo bome odviše tisno i krivudavo. Ako smo prija išli ko strilja, sa’ smo ko puž išli. Ni da ni lipo, al ako ovako nastavimo nikad nećemo doć do naši. A pravo da kažem to se skoro ni ni prominjilo od kade sam prija pedest godina prvi put putovo kod naši. E, onda ka’ j’ puklo naše morje isprid nas. Ta ko da mi se Gospa draga ukazala. Lipo da ne mož gledat u njeg. Pa naš lipi novi most. Ko da ga dragi Bog pravio. Ta dočekali nas ko da smo paše. Ta to j’ za nas truli Zapad. Častu, divanu kako ne triba da iđemo tako brzo kući. Kako vidim, svi imu posla, digod radu. Izdaju te apartmane i šta sve ni. Ko se malo snašo za po godine zaradi za drugu polovinu, a bome i za sledeću. Lego naveče pa se študiram da to i ni baš za nas, nema sekiracije, svoj na svojmu si a lipota nebeska, ko u raju. I odjedanput mi štagod trisne po glave, ja se trgnem. Kad ono ja u mojmu krevetu kod kuće, probudio se. Ova se moja privrnila pa mi prasnila rukom. Rči, sanja... Ni mi pravo što nisam na morju pa se mislim kako više ne mož na miru ni sanjat rodbinu, morje i truli Zapad. Okrenem se friško na drugu stranu, možda nastavim dalje.