Arhiv tekstova

Kamara

Čeljadi  moja, ovršeno žito. Pridali zabadavad. Cinu nismo znali, pa dobili crkavicu. Miškulancija sa salašarom iđe kogod malvazija. Kad podvučem crtu, što sam cile godine bilužio, moj esap je u debelom minusu. Kako meni, tako svom svitu. Al to dotiče najviše salašara. Naš svit uvik veli, ova je godina vaka, dao Bog rodilo, al cina u šipku. Slamu sam izbaliro, triba je vozit. E, tute je greda. Novaca malo, gorivo nije pojeptinilo već očlo gori. Više nema mobaša ko prija. P’ onda ti arbajcuj. Čeljad više neće da rade na vrućini i po strnjiki, svi postali gospoda. Tako ja niki dan zašo po selu da pitam jel bi tio kogod doć radit u nadnicu, bacat slamu. Znate l šta su mi kazla čeljad? Nek baca taj čija je. Svi kukaju nema posla, al radit to je izvitren divan. Dospivena čeljad side u mijani po čitav dan uz bocu piva i kukaju kako nemaju novaca kupit ni veknu kruva. Zdravo mi se steščalo. Gustiram, vozit ću slamu konjima kogod što smo radili prija. Unuk će dekat, ja ću dit na špediteru, jedanog čovika ću valjdar nać. Spremio sam špediter, podmazo ga kenjačom, metnio pojasce i dobro i svezo. Komšija Felo mi priporučio jednog čovika, al mi podvuko taj malčak je zamanjen krpom, pa divani sam za se, al je dobar radnik. Zajutra rano došo čovik, na prvi poglid vidim nisu mu sve kocke na svom mistu, al pak. Unuk je jedva dočeko da deka konje. Upregnem konje u radni sersam da za ladovine počmemo vozit slamu. Počeli smo od atara prema salašu privlačit. Gledim ovog što mi priporučio čovika da baca slamu jeste jak al niki metiljav, divani furtom sam za se. Deran lagano deka, ovaj dok ne zabode pa baci vilama balu slame kogod usporen snimak na televizoru. Kažem ja da se prominemo. Oće on, oma se niki nakezio, nije skroz ćaknut. Pokažem kako da slaže bale slame. Počo ja bacat, njega zatrpo balama. Šacujem ni vako neće pasirat. Kad smo došli do petog reda, čovčina se boji visine ne smi ni pogledat doli. Nikako smo natovarili voz balama. Pa vrengijama svezali da se ne izvrne na mrginju. Pokažem njemu di ću bacit vrengiju da dovati i pokoso da doda vrengiju. Namoto sam na drvene rašlje vrengiju i zatego. Vičem mu kad ja povučem da on gori povuče pa da zategnem. Ne mož redovno čeljade nać, već jel cucloš, jel zamanutog. Jedva smo zategli. Ovog ne smiš ni ružit, ni svitovat, takom nema suda. Priuzo sam kajase od unuka i lagano sam deko, jel su konji plavi. Čovik je zbaco, ja dio kamaru koju sam smislio da budne velika. Čitav dan smo vozili slamu. Uz dobro ilo što je nana skuvala, kvaseći grlo iz bunara ladnim pivom zgotovili poso. Sunce je žarilo, mogla bi se u ladu ispeć kajgana. Na tilu derana i čovika se vidilo kako su izgorili dok ja u najlonskoj košulji dugački rukava nemam te brige. Velika kamara slame je sadivena, biće josagu za steranje, što mi s radošću pristalo srcu. Kupo sam se u šavolju ispod košarnog ambetuša u crnim klotskim gaćama. Moja žena se samo podsmijava: »Ovi tako izgorili, a ti bili kogod sir«. Sutra je išla s dicom na litovanje na Jadransko more, pa se latila zapovidanja: »Nemoj zaboravit, kvočka triba da se leže, guščićima sickaj lišća od crnog luka pa zameti s prikrupom«, nabraja, pa pita: »Jel će zavatit novci što smo dobili milostinju za ovo naše žito?«. Koliko bude toliko ćemo se širit. »Ajzlibanom iđete?« »Da, tute sidnemo, do rive u Splitu.« »Jel stel kupili bilitu?« »Bože, pa kupila ja prija podrug miseca.« »Jesi l nasikla šunke, divenice?« »Jesam, sve je spakovano. Zet će doć rad mene limuzinom, putujemo pridveče.« »Kupajte se i za me.« »Jel ti triba štogod donet s mora?« »Bože, brez vina suvarka nemojte se vraćat, suvi smokava.«