Arhiv tekstova

Nebo j spalo na zemlju

Kadgod se u študiru priupitam, al da niko ne čuje osim vala dragi Bog, a možda ne b’ moro ni on: jel ovaj svit stvorit rad nas čeljadi da nam bude lipo, bolje? Jel da se patimo? Da se stalno oko čegagod brinemo, svađamo? Jel ne do Bog tučemo? Jel to što smo stvorili triba za čas da nestane? Da ono što čekamo, da ne kažem sanjamo, nikad ne  bude? Dok čekam da Marin donese vina iz podruma i ladnu sodu svaj snuždit se sprimam za divan. Študiram da j’ sve to lipo što smo bili na našem morju, vidili naše, pa onda išli na »Vezove« podsitit se koji smo, kaki smo, šta smo, kad za jedno potlipodne sva doživita lipota nestane. Marin sida, toči, pa će: »Vidim, dida, da ste se stušili. Ko opariti ste. Ko da j’ nebo spalo na vaša leđa«. Bože dragi, mislim se, pa ovaj ko da mi u glave, ko da zna od čega študiram šta ću kazat, pa ću: »Jest bome, nebo j’ spalo na zemlju. Pa vidio si šta j’ juče bilo. Taka salauka, nevrime. Nas promašilo za rutu, al bome gle šta kažu okolo šta j’ bilo. Led potuko. Sorovo atar, kuće, auta... Ta nebo ko da j’ spalo na zemlju. Gadno smo mi, moj Marne, Bogu zgrišili kokanda. Izgleda da se slabo jel nikako ne moljimo«. Na to će Marin: »E, bome, dida, možda Vi niste puno promašili ovim ričma, al kako sam ja u škule učio tako nevrime, tako ko da nebo spadne na zemlju, bude kad se pomišu vruće i ladno na nebu pa onda nastane ovaka nevolja. To j’ sve priroda, dida. A to što j’ od prirode, to j’ od Boga što b’ rekli«. Češem se ja po glave al se ne dam. Objašnjavam mu kako j’ čeljade na svitu stvorilo i ono što mu triba i ono što mu ne triba. Da mu Bog do volju da radi šta oće. Da iđemo na misec, letimo, ronimo, od piska pravimo njive, oružja za svit uništit, prikrajamo kako komu i šta paše. Al ću: »Sve, sve, sve nam do al kako se niko ni sitio da napravi kaku putvariju, čudo, mirakulu, da se ovake nevolje ne dešavu, da nebo ne spadne na zemlju. Ta ko da se kogod baco ledem s neba, ko da se nebo otvorilo i vitar s cili nebesa se spušćo. A što j’ najgorje jel najbolje da će nebo spast na zemlju smo kako čujem znali. Svi znali, a sidili i pušili. Čekali šta će bita, a možda se nismo ni moljili. Taka j’ prognoza bila što b’ rekli nane mirakule od televizije. I kako to sade sve smo znali a ko da nismo? Ko da smo gluvi i ćoravi. I tako svake godine«. Sa’ se Marin češe iza glave. Objašnjava kako se vrime prati priko satelita, ovdal, ondal al to baš di će nebo spast na zemlju niko u rutu ne može kazat. Da su svi pucali protiv oblaka i da se potrošilo raketa. Bome ne dam se: »Ja sam čo da take salauke, taka nevrimena mož napravit. Da to kogod i pravi ne bil naškodio komugod. Ispadne da dragi Bog sve da na volju, al čeljad to koristi kako se i komu ćefne. Sve mene tu smrdi da su bogati tili davno su mogli izmislit štagod protiv ovaki nevolja, al im se neće jel ne da. I cigurno i tu kogod vuče korist, cigurno kogod dobro naplati kad nebo spadne ovako na zemlju. Sam kad su nam uvaljili ove mobilne. I ti će nam se jedanput obit o glavu. Neće nam spast na glavu, al možda bude i gorje«. I mislim se onako u sebe da nam se dobro ne piše. Danas spalo digod tamo, sutra kod nas. A na kraju će bit što j’ najžalosnije: svejedno spalo jel ne spalo.