Arhiv tekstova

Klapio

Niku noć klapio sam san, koji mi je osto u sićanju a trevio se u mojem ditinstvu. A bilo je vako. Jedna litnja tia lipa noć; pun misec je obasjavo nebo i napolju je bilo vidno ko da je već dan počo dolazit. Naravno, liti pendžeri otvoreni na salašu, virange se hintaju na tijom vitriću. Digod oko polak noći me probudi niko čudno brektanje, kugod niko tijo grebanje i bubanje na tavanskom slimenu. Otvorio sam oči, šnjotam šta mož bit. Ono niko ka da bakti po tavanu. Mislim se da nisu kaki vandrovači pa kradu žito, jel šunke, divenice jel koješta što visi na vrljikama pod odžakom. Onaj naš šarov niki ne ćavka, al ni ne laje ko kad kaki bećari naiđu atarom. Uzgljanca pod glavom uštirkana, pa na svaki moj okrit glavom šuška. Da, slušam, nije me privarilo šacovanje. Mislim ja, opet čujem niki bat, pa grebanje, pa ono tijo tutnjanje i grepkanje po zidovima. Sve mi u momentu prišlo kroz glavu. Kad najedared užas: utvara mi se nika tamna silueta rašireni rukivi ko da lagano iđe prema meni od pendžera. Krv mi se sledila! Pomislim: nika vištica, svašta mi palo na pamet, jel moždar kaka vračka. Ajjje, istina je čipnem se sam za kožu, ne klapim. Ta u trenu mi bogzna koje kake misli prolaze. Ustanem pa dovatim oklagiju koja mi bila pri ruki, pa ajd lagano, s noge na nogu. Tako sam lagano išo ko avetinja, a i zdravo sam  bio ustravljen. Bogo moja, ta nisam ostio ni kako mi se kosa a i koža nakostrišila ko trnova ružica. Ne daj Bože, da me kogod pipnio, obamro bi. Ma kaka je napast, esapim i smognem nike snage ko niki jeptikav snoge na nogu dođem do vrata. Uvatim kvaku na bravi, pa polagacko otvorit triba vrata. Baćo nije podmazo kenjačom vrata i gustiram, ona škripe ko poziv u pako kad se otvaraju. Slušam i jopet šacujem, samo da ostalu čeljad ne probudim. Jel biće meni onda zorta. Obučem flundre, pa kako bidne, al još triba priko basamage prikoracit. Tresem se kogot da je zima prid Božić. Ako zapnem neću ga dovatit sotom oklagijom. Još ako je prid vrati, šta onda! Onako rabar bos s oklagijom u flundrama đipim pa brzinom vitra otvorim vrata. Dignutom oklagijom u ruki, spreman da udarim. Nema nikog. Lagano se dovučem do ćoše salaša, zamanem pa dreknem, valjdar sam probudio čitav šor, »ko je to na našem tavanu?« Trk do tavanski listava, pa ih skečim  doli. Na to baćica Vranje viče: »Ja sam pijan, pa sam očo na tavan malo drimat.« Oma mi se krv iz petni žila vratila u normalu. Probudio sam sve, svi rondzaju. Još i komšije prve su upalile lampaš, na tu moju veliku graju. Joj, Bogo moja, bio sam  ben kandžijom po turu nako u flundrama što sam izgrebo salaš sa začelja kad sam srušio listve. Majka je lipo umazala salaš. Još nije samo to, neg se i koja pričaga slomila kako sam skečio listve. Svi goropadni što sam ih probudio u najlipčem klapljenju. A i moj baćica i njemu su naprišivali, šta se vere gori na tavan. Mogo je drimat u ambetušu, jel makar di. Dida moj bisni, jel nemož da baćica siđe doli pa je metnio lotre stare da se ovaj eptigav spušti doli. Kad je sišo baćica i odnjega sam dobio po ušima, šta se tako drečim pa veli mal ga kap nije trevila. Vaške laju, josag se sav probudio. Za kaznu sam moro klečit na kuruzima u ćoši, dok se druga dica sigrala. Tu noć pamtim i dan-danas.