Arhiv tekstova

Dužijanca

Gustiram sidećki na šamedli u ambetušu pa odmrvljavam čutke. Čeljadi moja mila, ima jedna draga pisma »Salašari trošadžije, varoščani kavkadžije«, ispivana je prije fajin godina, koja tušta obuvata naš adet. Sotim ću kast poruku naši stari – salaš će opravit kuću u varoši, a kuća je samo misto troška.  Pobilužili su za vika huncuti naš pobožan svit i znali podbadat pa se po dikoji i upeco. Posli se teško oduprit i izbavit od napasti. Ti, di koji su zagazili odavno u balegu, sad ji prati rep takog tala koji za života vuku. Lunjaju se oni livo pa desno, al ji nema ko odminit. Konteni su ić u kob, zdravo i komisni, stekli su u tal varoši, ne na salašu. Viščine se al zavist što moraju izposlovat je velika hiba. A, pujkali su naš svit u kojekakim plećkama tim crnim rabotama su sprimni i viru proćerdat. Obaško su višti prošnjotat i burlat svojim vrtljivim gazdašagom. Taki prandašak traje tušta godina, kad će to jedared izvitrit. Svitlija vrimena uvik dolaze posli ampe. Dotrčalo vrime dužijance naše mile, zafala dragom Bogu što nam darivo kruv naš svakidašnji. Tom je cigurno doprino salašar koji je argatovo, molitvom svakidašnjom i poglidom u nebo dan započo. Ris i rod ovogodišnji kaki taki, a cina bolje da smanem s rukom. Radujemo se novom kruvu koji nam je darovan. Taj dar tribamo proslavit i duhovno koje je slavimo stotrinajsti put. Ostavili su naši stari adet da čuvamo i radujemo se našoj dužijanci. Gustiram pa se vrnem u ditinstvo, sitim se te zafale. Učen sam bio ko dite, kako se kruv svagdašnji prikriži i siče. Ako nehotice padne na zemlju kruv, on se otare, poljubi i poide a mrvice od kruva su se smele pa mećale u spirine da i josagu bude uslast. Danas su drukčija vrimena. Jedni debeli ne mogu zakopčat pucad na odilu, dok drugi nemaju šta isti. U ovdašnjim vrimenima kruv se ne poštiva, baca se bez imalo srama. Siroti ljudi koji nemaju tu koru kruva na astalu, burlaju po kantama. Svi vide al se viščine. Tu u našoj Bačkoj di rodi sve što se posije, da imade gladni čeljadi Bože smiluj nam se. Televizor divani u svitu je velika glad di neprispiva žito. To alvatno nepoštivanje je dovelo i do gungule sila i rata. E, čeljadi sad kad nam se događaje strašna nevrimena, nije li to upozorenje. Triba metnit prst na čelo. Dužijanca je na basamagi, sve je na svom mistu. Al me obaško trevlja ta podiljenost u našem frtalju. 
Trgnem se, mal nisam obamro. »Ti ne misliš ić na izbor naj lipče dice i razgalit se tamburašima u varoši?«, veli moja lipča polovina. »Disi odkaso, gledam te niko vrime na toj šamedli, sve si čutke odmrvio.« »Kako je to pitanje, oćul, pa daštaću.« Friško se opravim, pa zajašimo na bicigle i verglamo do varoši. Divanili smo putom čije dite se takmiči za izbor pratioca bandaša i bandašice. Ufriško smo stigli, zakatancujem bicigle jel naleglo se vandrovača. Friško smo očli do bine. Tambure zvone  gradom. Sva milina slušat, divana, nasmijani lica. E, to nama fali. Niko se oblači, al izmoljeno je za tu nakanu dosta krunica, nek zaobađe blažena kiša. Razbirali su naj lipče pratioce bandašice i bandaša. Odigralo se momačko kolo. Imal šta lipčeg od ovog. Friško je prošlo. Odešemo na salaš. Sutradan iđemo na svečanu večernju misu. A u nedilju dolaze gosti na salaš; dica, unučad, pretelji, triba se spremit, jel dužijanca je naša dika. Jedva čekam svečanu misu dužijance. Čeljad obučena u naša lipa ruva. Konje upregnute u karuce ukrašene vincima žita, upregnute u stare sačuvane sersame. A povorka i barjak dužijance nek vijori gradom, od katedrale do bine na korzi, da pozdrave drage svećenike naše. Eh, al kad se opravim u moje ruvo talovano od moji stari i unučad, to je dužijanca koja ima mista u našim srcima cile godine.