Arhiv tekstova
Poslidnja prava Šokica
Litnje je doba, juli misec 1998. Nedilja prija podne, maličicko posli devet sati. Manda Brkin, Kuštrina je krenila u crkvu na veliku misu, kroz njezinu baščicu prama sokaku i baš toga trena se ukazo na vraci slikar. Kliknijo je u njegovu slikarnicu i eto, ti vikovičnjega sićanja.
Manda je ciloga života, a rodita je 1937. g. u Sonte i živi tude, nosila šokačku nošnju. Od malena je ko i sve curice toga vrimena nosila bluzu, suknju i pregač. U takomu su ruvu proživile cilo ditinjctvo, čuvale svinje i guske, sigrale se ganje, žmure, šapca-lapca, penjale se na kojikake voćke, tavane i tavance. U takomu su curice išle u škulu, a u posvečanomu u crkvu. Zimi se navlačilo od debljega, a liti od tanjega. Zimi se priko bluze nosijo štrikov ručno naštrikan. Obično su štrikale matere za kćeri, sinove, vinčanoga para, svekra i svekrvu, jel za mater i oca (zavisi s kim su živile). Priko štrikova se privezala debela vunena marama, jel kaki kožušac i obule se najviše cokule u koje se metnila slama da bude toplije za noge.
Manda je na slike u litnjemu posvečanomu ruvu. Sve je od istoga materijala i u iste boje, i bluza i pregač i suknja. Ona tude ima 39 godina i za šokačke negdašnje pojmove ona je žena sridnje dobi, pa je zoto i navučena u nenametljive boje. Sićam je se raniji godina je nosila višnjovasto, malko svitlije zeleno i sl., a u vi godina već nosi malo tavnija ruva. Ispod bluze nosi bili košuljac kratki rukava koji je samo za misu. Utaknit je u struku ispod skuta i suknje. Ispod suknje nosi bile skute sa eklovanima čipkama. Na glavu je povezala šarenu, laganu maranku. Na noga ima papuče. Držala se nepisanoga pravila. No što se nosi posvečanoga u crkvu, nikuda se više ne nosi. U ruka nosi guberac, a možda je i mala ponjavka. I jedno i drugo se meće dole u koru u crkve i na njima se kleči.
Nena-Manda je imala puno za navuč, jel ona je i puno radila i zaradila. Na poljoprivrednima državnima dobrima je radila pod ugovor na svakaki poljcki poslova od okopavanja do ručicanja u žetve, radu na vršalice, siče konoplje i kukuruzvine i branja voćki. Pod ugovorom je stekla i penziju. Kad se kasni osamdeseti godina XX. vika počelo it u Nemačku, Manda je međ prvima Šokicama iz Sonte bila u vađenju špargle. Bijo je to mukotrpan rad, al radost za dobro zaradite novce je bila velika. U Nemačke je radila i na branju krastavaca, jagoda i drugoga.
Za sve to vrime niko je nije mogo nagovorit da se priruši, tj. da se ostavi narodne nošnje i navuče laganu aljinu. Ostala je virna svoje tradicije kako u nošnje tako i u vire i štovanju svi blagdana. Danas u duboke starosti i teške bolesti još uvik nosi nošnju. Više ne ide u crkvu. Misu vidi na televizije. Ne ide u dućan, na sokak, a ne ide ni kod druga. One dojdu nju obit.
Posli Mande više se ne može u Sonte vidit Šokica na sokaku, ni nigdi, vako navučena u narodnu nošnju. Prija njoje, pridposlidnja Šokica što se još vako nosila bila je Kata Jakšić, Krmijina (1935. – 2022.).
Vaku nošnju još možemo vidit na kojikaki šokački manifestacija u kojima sigru sonćancki folkloraši iz KPZH-a Šokadija i OKUD-a Ivo Lola Ribar.
Ruža Silađev
