Arhiv tekstova

Vađenje zuba

Baš smo sidili kod ila i srkali vrilu čorbu kad ko ugrižen cikne gost Bono: »Joj!«. Svi poskačemo na noge pristrašeni i u jedan glas zapitamo: »Šta ti je?«. »Joj, poludit ću«, odvrati Bono stenjuć i uvati s dva dlana desni obraz. »Jel te zub boli?«, upitam, a on misto odgovora zine ko pošten vodeni konj, valda zato da mu zube vizitiram. »No, Bono«, primetim kad sam po njegovi usti malo razgledo, »Svi su tu, al jedva ti koji zub cio i zdrav. A taj strašni krnjetak, na kojeg se tužiš, jeste naoko truo. Kruna otkrunita, a bodljivi ostaci jedva čačkaju jezik da se spram nji zbune, i oma ga zaparaju«. »Pa, lako so tim«, moja će šogorica. »Evo baš ono prija sam iskala malo svetog tamjana. Od njega će lako proć«, i oma strpa priličan grumenčić u jamu bolesnog zuba. Bono u ime fale mal joj nije odgrizo prst, jel mu je turila u usta. I opet sili mi ist, al Bono neće. Poblidio ko krpa i sio kod peći na banak. Izgleda ku da mu se puši iz ušiju. »Popi malo rakije, pa će te minit bola«, ponudim ga. On primi i prilično povuče iz bukare. »Valda da prija prođe. Neg ajde da ti izvadim taj hepljikav zub, mož? Oped zine tako da si mu skoro u želudac mogo vidit. Oma donesem tanke uzice, okomotam je oko krnjetka, a kraj svežem za bravu. Zatim uzmem zavrvast nož i da poplašim Bonu, bocnem ga nožom spram njegovog nosa. On trgne glavom i uzica sklizne s zuba. Ne mož, zabadavad, snuždim se ja, ne mož ga dobro svezat. Boni krenile suze na oči, pa nabraja. Najbolje će bit malo strpljenja podnet. Proće to samo od sebe. Nikako ne prolazi, veli Bono samo kljuca. Triba otić doktoru, nek ga isčupa. »Nemojmo«, odvrati Bono, »zdravo je skup«, to kaže cigurno se boji. Davidiš kako izgledaš, još i komšiji bi dao oma povadit, obrecnem se ozbiljno. »Pa ako baš mora bit«, popušti on, »onda bar ajmo kakom jeptinom berberu«. »Ne marim, ajdemo novom berberu u sokaku. Oćel tit kad je nedilja? Ta oće. »Faljen Isus«, ušli u sobu, Amen uvik. »Znadeš li berberu vadit zube?«. »Niko bolje od mene«, isprsi se on ponosno. »Ajd onda na poso«, ponukamo ga. Oma pogleda livo, desno gori doli. Zapita ženu: »Jel, Anice, di su moje klište?«. Pucketajuć s klištama dojuri u sobu i oma drekne na Bonu nek zine. Srića što je Bono imo velika usta, klište su bile prave kovačke s kojima se klinci čupaje. Turi u usta klište. Bono se nogama i rukama počo kobacat od boli, i dreči se. Kako je trgo berber, klištama i koža se s jezika i neba odrla. Al nije izčupo zub. Gustira berber uzet će pačije klište, pa će navag. Kad to začu Bono skoči. »Joj meni«, drekne ovaj kad se klišta oprostio i stane na sva usta krv pljuvat. Ti se nemoj više ni blizo mene primaknit, izbrekne se Bono. »Najbolje će bit da se maniš doktorije i drž se brijača. To je tvoj zanat«. Zatim srdito natakne šepicu na glavu i mi odosmo kući. I dok god se koža nije na jeziku i nebu podmladila, nismo mogli iz Bone ni jednu rič iščupat. Već kad je oped čorbu mogo ist, prodivani on sam sebi: »A to sam i brez berberovi klišta mogo znat da je od jeptinog mesa slaba čorba«. Starija čeljad su kazla: kad nam štogod triba, uvik potražimo onog ko će nam cigurno znat pomoć jel nas uputit. Ko što cipele nosimo kod šustera, odilo kod krojača, bravu kod bravara, tako, ako ti lika triba, iđi doktoru; ako te upute sudskim i gruntovnim poslovima, onda potraži notaroša jel fiškala i ne kakog nadripisara, ako pak u virskim poslovima želiš saznat, onda iđi plebanošu.