Arhiv tekstova

Matakovi

U našoj čeljadi talovat to je obaško drag adet. Tako moj rod talovo kuću i imanje od Matakovi. E, to je bila čeljad gazdačka u svoje vrime. Ucilo su imali sve što je jedna gazdačka familija tog vrimena tribala posidovat. Sve su stekli radeći od jutra do ponika, al šporovali su od usta da imadu svoj gazdašag. Imade jedna pisma koja veli vako: »Sve što je steko, potrošit će neko«. Tako dođe vrime diobe. Podiljeni, svak dobije šta mu pripada utvrdili su notaroši. Posli su fiškali umišali njeve ruke. Kod svake diobe nemož bit da su svi pravicom namireni. Štajer, ne mali je bio raspodiljen po vridnosti tala. Al kad  se o talu divani ima jedna stara uzričica. Za života šta se mora: »umrit i platit porez«. No, da se vratim trevljenom događaju. Rod Sive Matakov je talovo kuću naput leđa. U varoši pa na lipom mistu. Zvao je čeljad da se mobom isprazni kuća i pokućstvo. Sad nać mobaše je čisto nemoguće. Huncut je bio on, zvao je svako čeljade na dva sata posla. Skupio je bandu, za velik poso. Dogovor je pavo da za ladovine počmemo, prijak će se svršit. Od mobaša bilo je tu starije čeljadi, salašara, kubikoša, učni čeljadi i dice. Kako je dogovoreno tako se svi okupili. Traktor s velikom prikolicom sa šuberima utiran u avliju. Amišan gazda Matak veli – ajte popite čeljadi po čašicu zerdelije. Niko se nije bunio. Dono čašice one starovinske kugot naprstak, nazdravimo pa na poso. Otvori on vrata od komore pa veli – odaleg krećemo. Drva složena pod konac, a ispodnji ugalj valdar tamo stoji jednu deceniju. Počeli mi furtom radit. Vidim ima ode lebendzoša više neg igdi. Jedne bole krste, drugi od trbuva se ne mogu saginjat, treći nisu naviknuti na poso, dok kubikoš radi i piva. Gledim neće valjat vako, moram ja priuzet kajase. Podviknen, vako neće valjat poso. Svi se niki zbunjeno pogledaju, pa kažem, ako ćemo radit radimo svi, ako ćemo sidit svi ćemo sist. Jedni se zavlače u ladovinu s bocom piva, drugi šalabajzuju, ostali nisu puštili ni kap znoja. Kad sam podilio poso oma arbajt iđe ku podmazan. Često se stajalo ladit bocom ladnog piva iz podruma. Koje kako smo natovarili drvima, ugljom natrpanim u džakove, na prikolicu smo mećali svakojake bogadžije. Oni pogledaju na sat, davno prošlo dva sata, kako ji pogodio huncut. Sunce žeže, kad će neg sad kad je kanikula. Friško smo došli do Sivine kuće. E sad triba istovarit prikolicu. Ugalj u džakovima smo istovarali lančano, dok drva iskipovali nasrid avlije pa furtom unesivali u komoru. Zvoni podne, svi niki nervozni, pa podvlače – zvao nas na dva sata. Aj sad po drugu turu. Jedan se dreči, mi smo gladni, kad dođemo s drugom turom isćete. Gledim svi vrte očima, bisni, a gladni. Gustiram, velika je prikolica al svega ima u kući, pa šnjotam biće tamo viš puti okrenit. Neg došo još jedan podbadat, pa zanoveta al ne laća se da pomogne neg iz ladovine nabraja i povlači od ladnog piva. Jeto nisam mogo više slušat pa ga kulturno kurtaliso. Tovarili smo na prikolicu, ormare visokog sjaja, kredence, dolaf, šezlone, ponda krevete, teški ko tuč. Borame jedva smo podizali s vrengijama. Dolaze na red maža s kvitama, šporelji, frižideri, nikad kraja. Jedva smo natovarili što je naminjeno. E, sad triba istovarit, svima se steščala moba. Gladni, rondzaju, još zanovetaju. Jedva smo na jedvite jade istovarili. Opcigujem kazću da još jedared okrenemo kad smo dobra uštosovana banda. Dok sam izriko, tolika se halabula digla, mislio sam da će otić bez večere. Gazda Sive je smirivo, pa veli evo biće večera. Dok smo večerali taka je bila tišina, samo se čulo kako se mljacka. Na poslitku Sive veli samo će platit čovika koji je bio naj vridniji, a ostalima se zafalio na mobi. Kako su se razilazili kazli su: »Na vaku mobu nas nikad više nemoj zvat«.